Poglavlje X: Još jednom

Blackwater se ukaza deseti dan. Najprije se iznad vode podigla crna tvrđava, zatim visoki kameni most, a oko njih su se polako razaznale platforme, krovovi i jarboli. Plutajuća masa stajala je pred gradom, vezana debelim lancima, dok su se uz njene bokove njihali borbeni brodovi koji se više nisu koristili. Dim se dizao iz stotinu dimnjaka i razvlačio prema kopnu.

Zmijin Trag spusti jedra i uđe među trgovačke brodove. Čim su se dovoljno približili, s platforme poletješe užad. Kljova i Vrabac ih uhvatiše i zategnuše oko stubova, a drvena rampa pade između broda i grada. Vrabac svoj vez završi s dvije kratke omče, drugu preko prve.

Mikhail prebaci torbu preko ramena. Krnji je stajao kod kormila i posmatrao kako se teret priprema za iskrcavanje.

„Ćutljivi“, zovnu ga.

Mikhail se okrenu.

„Stvarno ne znam zašto si išao s nama. Al’ dobro. Samo da znaš, ne vjerujem ti.“

„Možda hoćeš jednog dana.“

Krnji mu samo klimnu glavom. Mikhail uzvrati, zatim pređe rampu i zakorači na daske Blackwatera. Na dnu rampe čekala je žena s djetetom na ruci.

„Kuda ide ovaj brod?“

„Vraća se iz Astrenvelda.“

„A kad opet kreće?“

Mikhail nije znao. Po govoru je prepoznao da je iz Veilcourta.

Grad ga dočeka istom bukom koju je ostavio. Čekići su udarali, lanci strugali preko drveta, a glasovi se dozivali s jedne platforme na drugu. Na prolazima je bilo više ljudi s putnim torbama, kolima i djecom koju su vodili za ruke. Stajali su uz zidove skladišta, raspitivali se za sobe i posmatrali vodu ispod dasaka s nelagodom ljudi koji nisu odrasli uz more.

Krčma je bila punija nego prije njegovog odlaska. Za dugim stolovima sjedile su čitave porodice iz Veilcourta, ali malo ko je pio. Torbe su stajale pod klupama, pokrivači presavijeni preko naslona, a dvoje djece spavalo je na kaputima položenim kraj ognjišta. Jedan stariji čovjek držao je željezni ključ među prstima i okretao ga dok je gledao u vatru. Možda je još otvarao neku kuću. Možda više nije imao šta otvoriti.

Krčmarica primijeti Mikhaila čim uđe.

„Oj. Vratio si se?“

„Treba mi ista soba. Je li slobodna?“

„Ja zaboravila. Dala sam je drugom. Morala sam.“

Mikhail ju je gledao.

„Ma zadirkujem te, slobodna je. Platio si da ti je čuvam.“ Pruži mu ključ. „Još je tu, ostale su sve pune.“

Mikhail pogleda ljude uz stolove.

„Svi su iz Veilcourta?“

„Većina. Svakog dana ih je više. Grozno vrijeme za biti u ovome gradu. Odlično ako imaš svoj posao. Cijene su i ovdje narasle.“

Neko je pozva s druge strane prostorije. Krčmarica se okrenu i odnese dvije zdjele prema tom stolu.

Mikhail se pope na sprat, uđe u sobu i spusti torbu kraj kreveta. Maska je ležala na njenom dnu. Osjećao je njenu toplotu kroz platno kada bi torbu pridržao rukom. Više nije bio siguran gdje će. Prošlo je više od mjesec dana, možda se Beris vratio. Mikhail odluči da ga potraži.

Na pijaci je bilo još više ljudi iz Veilcourta. Neki su kupovali ono što im je trebalo za put, a drugi prodavali ono što više nisu mogli nositi. Grad nije mario odakle su došli sve dok su imali čime platiti mjesto na njegovim daskama.

Mikhail prođe ispod prvog luka velikog kamenog mosta, prođe i ispod drugog. Berisa je kod tezgi sa suvim biljem prepoznao po šepanju, prije nego što mu je vidio lice. Pri svakom drugom koraku težinu je prebacivao na desnu nogu, štedeći lijevu. Bio je mršaviji nego kada ga je posljednji put vidio. U ruci je držao svežanj sivkastog bilja.

„Tri srebrnjaka“, reče žena iza tezge.

Beris pogleda svežanj.

„Za ovo?“

„Za jedan.“

„Prošlog mjeseca sam za tri dobijao cijelu vreću. Treba mi zbog noge.“

„E pa Limpavi, ti dođi prošlog mjeseca.“

„Nemoj me zvati Limpavi.“ Podiže prst prema njoj.

„Šta je sad?“ nastavi ona. „Nemam ni ja više šta da prodam. Ovo kada ode, gotovo. Moram i ja od nečega da živim.“

„A što?“

„Pa pogledaj oko sebe. Mnogo je više naroda.“ Nagnu se prema njemu. „Iz Veilcourta. Ne volim ih nikako“, šapnu mu. Zatim se odmaknu. „Ostalo mi je samo ovo smeće iz Ardenfalla.“

„Dva srebrnjaka.“

„Eto, ti mene ništa ne slušaš. Prestala mi je roba stizati iz Veilcourta. Nema ko da mi je doveze.“

„Dovezi je ti.“

„Nisam luda.“

Beris spusti svežanj na tezgu. Tek tada ugleda Mikhaila.

„Tražio sam te.“

Mikhail mu priđe.

„Kad si stigao?“

„Prije par dana. Grozno je tamo.“

„Jesi li našao Ronika?“

„Nisam.“ Beris se osloni rukom na rub tezge. „Pitao sam jednog poznanika. Zna ga iz viđenja. Zna da je kapetan, ali ga već neko vrijeme nije vidio u gradu.“

„Zna li gdje je?“

„Kaže da su ga poslali na istok, u Stonecliff Keep. Njega i njegov odred.“

„Zašto? Mislio sam da su ta mjesta napuštena.“

Beris pogleda prema ljudima koji su prolazili iza Mikhaila, zatim spusti glas i nagnu se prema njemu.

„Orkovi su počeli prelaziti granicu. Tako sam čuo. Pa su ih poslali da provjere zašto.“

Mikhail se sjeti Orka u Astrenveldu. Oklopa, sjekira i pojasa položenih na prostirku.

„Znaju li zašto prelaze?“

„Ne znam niti su moja posla. Ako navale ovamo, ja bježim, pa mi je svejedno. Ili ipak ostanem. Možda mi roba prođe bolje s njima nego s prokletim Gradom Priča. Mrzim onaj grad.“

Mikhail spusti glavu i zamisli se. Ronika je posljednji put sreo u Ardenfallu. Od tada nije čuo za njega. Prešao je more i vratio se s maskom. Sidro i Džep su nestali. Nije je mogao više prepuštati drugim ljudima i čekati da se probudi slobodan. Maske su mu se pod Veilcourtom klanjale. Očekivale su da im kaže šta da rade. Ako ga poslušaju, mogao bi ih zaustaviti.

„Berise, moraš me odvesti u Veilcourt.“

„Ne“, reče Beris odmah.

„Čekaj, nisam završio.“

„Jesi. Sve poslije toga samo će duže trajati.“

„Ali moram se vratiti.“

„Ti si pobjegao iz tog grada. Ja sam te pokrio. Sjećaš se? A sada opet da te ja vozim? Opet da te krijem pod robom i slušam kako mi se cijelim putem žališ na hranu?“ Beris odmahnu glavom. „Ne. Zaboravi.“

„Žalio sam se samo na ribu.“

„To nam je bila hrana.“

„To je upitno.“

Beris pokaza prstom prema njemu.

„Vidiš? Već si počeo.“

„Ovoga puta se neću žaliti.“

„Hoćeš.“

„Neću.“

„Mikhail, vratio sam se u Veilcourt. Tražio sam Ronika. Dug koji sam imao prema tebi i tvome ocu time je isplaćen.“

„Nisam tražio da ideš zbog duga. Išao si svejedno.“

„Dobro. Onda smo završili.“

Beris se okrenu prema drugoj tezgi. Mikhail pođe za njim.

„Nemam drugoga kome mogu vjerovati.“

„To mi nije dobar razlog da ponovo rizikujem svoj vrat.“

„Rekao si da trguješ tim putem dvadeset godina.“

„Trgovao sam.“ Beris stade. „Rekao sam ti. Veilcourt je sada užas. Kontrole su pojačane, pregledaju pečate, broje ljude i konje. Upita te nešto kad te sretne, pa mnogo stvari između, zatim isto pitanje na kraju da vide hoćeš li promijeniti odgovor. Uz to, na kapiji otvaraju bačve, razvezuju vreće i guraju noževe kroz robu. Sad kad sam išao, prosuli su mi pola vreće soli jer su bili uvjereni da nešto leži ispod. Nemam gdje da te strpam.“

„Zato je ovoliko ljudi iz Veilcourta ovdje?“

„To su oni koji su mogli otići. Svakog dana dolaze novi. A nekih nema nikako.“

„Dobro. Onda se mogu vratiti među njima.“

„Razmisli. Svi se kreću u pogrešnom pravcu za tebe. Na izlazu će te sakriti gomila. Na ulazu ćeš biti jedini čovjek koji se pokušava vratiti.“

Mikhail pogleda prema prolazu. Pored njih prođe porodica natovarena torbama. Muškarac je nosio mali drveni kovčeg, žena lonac i smotani pokrivač, a dječak između njih vukao je igračku bez jednog točka. Beris im se pomjeri s puta.

„Možeš li me provesti?“

„Zašto? Da ih probaš spasiti?“

Mikhail je ćutao. Beris uzdahnu.

„Vidi, za to bi mi trebala veća kola. S dvostrukim dnom da iznad tebe stane pravi teret i da daske ne zvuče šuplje kada ih udare. Ali takva kola ne vuče jedan konj.“

„Moj je još ovdje.“

„Onaj crni?“

„Tamnoplavi. Jeste, tu je.“

„Mislio sam da si ga prodao. Dobro. S mojim su to dva.“

„Onda nam trebaju samo veća kola.“

Beris ga pogleda.

„Jeste. Samo veća kola. I roba, i papiri, i dva dana da sve pripremim. Sitnice.“

„Znaš gdje ih možeš naći.“

„Naravno da znam. Jesi li to počeo da sumnjaš u mene?“

Mikhail pogleda svežnjeve bilja na tezgi kod koje je zatekao Berisa.

„Koliko za njih možeš dobiti ovdje ako ih doneseš iz Veilcourta?“

Beris pogleda tezgu.

„Ako ih ovdje plaćaju tri srebrnjaka, možda dobijem dva.“

„A odavde suva riba tamo?“

„Više nego što vrijedi.“

„A rum?“

„Rum se svuda prodaje za više nego što vrijedi. Samo je ovdje jeftin jer ga svaka deseta kuća pravi. Gore je bačva vrijedna koliko konj.“

„Znači kola bi sama sebe platila.“

„I više. Ako stignu.“

„Stigla bi. Znaš put.“

Beris otvori usta da odgovori, ali zastade. Pogled mu ponovo pođe prema porodici koja se udaljavala kroz pijacu. Mikhail to primijeti.

„Koliko kola iz Blackwatera sada ide u Veilcourt?“

„Nijedna nisam sreo na putu prema ovamo.“

Mikhail osjeti toplotu uz rebra. Maska kao da se pritisnula uz njega, iako je ležala u torbi ostavljenoj u krčmi.

„Eto vidiš. Izračunaj i sam.“

Beris ga odmjeri, dugo i pažljivo.

„Kad si naučio čovjeku prodavati njegovu vlastitu misao?“

„Ne bih ti je mogao prodati da već nije bila tvoja.“

Beris ostade miran. Zatim se vrati do prodavačice i podiže jedan svežanj bilja.

„Koliko bi dala kada bi stigla nova roba?“

Žena pogleda njega, pa svežanj.

„Zavisi koliko dovučeš. Dva srebrnjaka za svežanj, ako je ono pravo iz Veilcourta. Možda i tri ako ovako nastave ljudi stizati.“

Beris se ponovo okrenu prema Mikhailu.

„Za dva dana krećemo. Prije zore.“

„Gdje da te čekam?“

„Kod konjušarnice na ulazu. Povedi onog svog crnog konja, a ja ću riješiti ostalo.“

„Tamnoplavog.“

„Crnog.“ Beris izbroja ženi tri srebrnjaka i prebaci svežanj pod ruku.

„Već se kajem.“

„Znači, vodiš me?“

„Znači da idem u Veilcourt, a ti ćeš se slučajno nalaziti ispod moje robe.“ Priđe mu bliže. „Ja biram kola. Ja biram put. Ja slažem teret. Ti ništa ne pomjeraš.“

„Zašto bih pomjerao?“

Beris pogleda prema redovima sušene ribe koji su visjeli s motki.

„Zato što te poznajem“, reče. „Ajde sad.“

Okrenu se i pođe kroz pijacu, šepajući na lijevu nogu.

Mikhail ostade kraj tezge gledajući za njim. Dobio je ono što je htio. Beris je rekao da će nabaviti veća kola i papire, i povesti čovjeka za kojim je raspisana potjernica kroz kontrole na kojima prosipaju so tražeći upravo takve.

* * *

Do večeri je u grad stiglo još ljudi. Svi su se udaljavali od Veilcourta, a Mikhail se spremao krenuti u suprotnom pravcu.

Noć pred polazak vrati se u Crno Kormilo. Sto za kojim je nekada jeo sam sada je bio pun. Za njim su sjedila dvojica muškaraca, žena i četvoro djece, svi iz Veilcourta. Govorili su tiho, nagnuti jedni prema drugima, kao da ih Zakon Zvona još može čuti preko svih puteva i vode koju su ostavili iza sebe. Krčmarica spusti pred Mikhaila zdjelu toplog jela.

„Kada ti reče da odlaziš?“

„Ujutro, prije zore.“

„Onda plati ove dvije noći večeras. Ujutro neću ustajati zbog tebe.“

Mikhail spusti dva srebrnjaka na sto.

„Četiri sada“, reče krčmarica.

„Pošteno.“

Jeo je polako, slušajući glasove oko sebe. Ljudi su spominjali zatvorene tezge, prazne kuće i stražare na kapijama. Niko nije govorio o povratku.

Kada završi, pope se u sobu i zatvori vrata. Torba je stajala kraj kreveta, spremna. Leže na krevet i spusti ruku preko ruba, na torbu. Ispod dasaka voda je udarala o stubove. Iz prizemlja su se dugo čuli glasovi ljudi koji su napustili Veilcourt.

Maska je pod njegovim dlanom bila topla. Kao da je put već počeo.