Poglavlje XVI: Slušalac hoda kroz zemlju i kamen
Narednih nekoliko dana Mikhail je dugo ostajao u Odaji Slušaoca. Čitao je izvještaje, odgovarao na zahtjeve i pokušavao ispraviti ono što je mogao. Noću nije spavao kako treba. Budio se u mraku, ne znajući koliko dugo je ležao, palio svijeći i sjedio za sto. Pročitao bi jedan izvještaj, pa još jedan, udario pečat na ono što nije moglo čekati i tek onda ponovo legao. Hranu koju bi Blijede Tuge ostavile uveče zaticao je ujutru onakvu kakvu su je i donijele. Što prije završi, prije će izaći, govorio je sebi. Ponekad bi ostavio pero, izašao u hodnik i krenuo prema stepenicama, pa se predomislio i vratio prije nego što bi do njih stigao. Dvije Blijede Maske Bijesa pratile su ga kuda god bi pošao. Stajale bi kada im naredi da stanu, a zatim nastavljale za njim.
Naredio im je da nikoga ne puštaju u odaju prije nego što pokucaju i sačekaju njegovo dopuštenje. Tako se osjećao sigurnije. Za stolom je skidao Masku Pohlepe i ostavljao je među papirima, dovoljno blizu da je može dohvatiti čim neko pokuca.
Jednog od tih dana ponovo izađe iz odaje i krenu prema kružnim stepenicama. Pred njima je Blijeda Tuga mijenjala baklje. Izgorjelu izvadi iz gvozdenog držača i položi je među ostale na pod. Zatim uze novu, prinese je plamenu druge baklje i sačeka da se zapali. Pjevušila je dok je radila.
Slušalac hoda i čuva nas,
svaki šapat će do njega stići.
Baklje gore da vidimo mi,
Slušalac hoda i čuva nas.
Mikhail priđe. Podiže ruku, dvojica Bijesova zaustaviše se iza njega. Blijeda Tuga namjesti novu baklju, pokupi dogorjele i tek tada se okrenu prema njemu.
„Slušaoče.“
„Kada se Bijela Tuga vraća?“
„Trebao se već vratiti, Slušaoče. Poslali ste ga prije pola godine.“
Mikhail ostade pred njom. Prije pola godine nije nosio Masku Pohlepe. Nije bio Slušalac. Htjede upitati kuda je otišla, ali nije bio siguran da li je smio. Blijeda Tuga je i dalje čekala.
„Gdje je sada?“ napokon upita.
„Niste rekli kuda ide. Samo vi znate.“
Mikhail i sam ču koliko je pitanje glupo. Pogleda iznad njenog ramena.
„Kada se vrati, želim da je vidim.“
Tuga se pokloni i pođe dalje, noseći dogorjele baklje u naručju. Na drugoj strani prolaza kružnih stepenica čekala ga je Bijela Maska. Očne šupljine bile su joj okrenute malo naviše, a usta blago nasmijana. Isto lice vidio je u maloj prostoriji, dok je čovjek primao Masku Bijesa. Samo je ova keramika bila bijela.
Pognu glavu kada priđe Mikhailu.
„Slušaoče, moram ići preko mora. Tamo me čekaju.“
Mikhail vidje da je i ona čekala njegovo odobrenje. Ako je pusti, možda će manje maski ostati ovdje.
„Idi.“
Bijela Maska se pokloni i krenu niz stepenice. Mikhail ostade gledajući za njom, zatim se okrenu prema svojim odajama. Dvojica Bijesova odmah pođoše za njim. Pred vratima se zaustavi i obrati jednom od njih.
„Nađi mi Bijelu Žalost. Reci da je Slušalac poziva u svoje odaje.“
Blijeda Maska se nakloni i ode. Druga ostade uz vrata. Mikhail uđe, zatvori ih i skide Masku Pohlepe. Položi je na sto, pored papira koje još nije pročitao. Hrana ga je čekala hladna.
Privuče stolicu, sjede i izvuče čist list. Dugo je držao pero iznad njega. Zatim napisa Berisovo ime.
Berise, sada imam sve. Mogu ti pružiti sve što ti treba. Više ne moraš brinuti ni za šta. Pobrinuću se za tebe. Obećao sam ti.
Pročita napisano. Lira mu je gotovo iste riječi izgovorila u Ardenfallu. Tako joj je pisao Rovan. Mikhail povuče pero preko redova. Mastilo prekri riječi, ali su se još mogle pročitati. Ispod njih poče ponovo.
Berise, imam dovoljno da ti vratim ono što ti dugujem.
Precrta i to.
Mogu ti pomoći.
Vrh pera ostade na papiru dok se oko njega širila mala crna mrlja. Mikhail podiže ruku, pa precrta i taj red. Pri dnu lista ostalo je još malo prostora.
Imam.
Gledao je tu riječ. Zatim je precrta, odloži pero i zgužva papir. Baci ga pored stola.
Ubrzo se začu kucanje.
Mikhail se uspravi, podiže masku i pritisnu je uz lice. Keramika se priljubi. Toplota se vrati.
„Uđi.“
Vrata se otvoriše. Žalost zakorači unutra i zastade na pragu. Bijela Maska bila je nagnuta prema zemlji. Mikhail sjede na rub kreveta, posmatrajući je dok je prilazila. Žalost kleknu pred njim, jednim koljenom na kamen, spuštene glave.
„Tražio si još dragara za Istočni Spomenik.“
Žalost malo podiže glavu.
„Jesmo, Slušaoče. Ono što nam je ostalo, još malo pa je potrošeno.“
Zahtjev je ležao na stolu među pergamentima koje je pročitao tog jutra. Novi blokovi iz Dragarlesha. Kola, zaprege i ljudi koji će sve to pratiti do gradilišta daleko na istoku. Na dnu je napisao da se zahtjev odbija.
„Novog kamena neće biti.“
„Bez njega ne možemo nastaviti.“
„Onda nećete nastaviti.“
Žalost se uspravi na koljenu. Mikhail se sjeti čistine iza visoke drvene ograde, ogromnih stopala i odore koja je već bila isklesana do kukova. Zatvorenog ulaza u desnom stopalu. Rekli su da podižu kraljev kip. Mikhail u to nije vjerovao.
„Slušaoče“, reče Žalost. „Tamo ljudi rade već godinama. Kamen je izvađen, skele podignute. Mnogo je već plaćeno.“
„Dosta je ljudi stradalo zbog tog kamena.“
„A šta će biti s onima koji tamo još rade?“
„Koliko ih je?“
„Sedamdeset. Kamenoresci, tesari, ljudi koji podižu teret i održavaju skele. Neki su tamo od prvog kamena. Od tog rada hrane porodice.“
„Isplatićete im ono što su zaradili.“
„A poslije toga?“
Mikhail ne odgovori odmah. Na pergamentu je bilo dovoljno mjesta da odbije zahtjev. Nije razmišljao kuda će ljudi otići kada alat ostave kraj nedovršenog kipa.
„Ne možemo nastaviti graditi samo zato što smo počeli“, reče.
„Ako zatvorite gradilište, tih sedamdeset ljudi vratiće se u Veilcourt. Doći će pred palatu i tražiti posao. Neće otići zato što im kažemo da je gradnja završena.“
„Nije završena. Zabranjena je.“
„Njima će biti isto, Slušaoče. Ostaće bez hljeba.“ Žalost spusti dlan na koljeno. „To će izazvati haos. Kralj im je dao posao. Od njega će tražiti da im ga vrati.“
Mikhail pogleda prema pergamentu na stolu. Mogao je narediti Ponosu da im pronađe drugi posao, ali nije znao gdje bi ih poslao. Ipak, nije htio povući ono što je već napisao.
„Slušaoče“, nastavi Žalost, „ako vi ne budete završeni, i dalje ćemo se kriti pod ovim gradom.“
Mikhail zadrža pogled na njoj. Sjeti se ogromne kamene odore i ulaza u stopalu. Sada je znao šta se gradi tamo.
On. Slušalac.
„Dopustite nam da završimo“, reče Žalost. „Bijes je već smislio kako da ukloni radnike kada više ne budu potrebni. Izgledaće kao nesreća.“
Mikhail osjeti kako mu se prsti stežu uz rub kreveta.
„Govorio si da od tog rada hrane porodice.“
„Govorio sam šta će se dogoditi ako ih sada pošaljete kućama, Slušaoče. Neće imati posla i tražiće ga pred palatom. Kada završimo, za njih će se pobrinuti Bijes.“
Žalost spusti pogled. Kada ponovo progovori, u glasu joj se začu nešto nalik olakšanju.
„Poslije će biti dovoljno posla za mene i moje maske.“
Mikhailu se zgadi.
„Za taj kip više neće biti ni kamena ni novca“, reče. „Obustavite radove. Isplatite ljude i pustite ih kućama. Nijedan od njih neće biti ubijen.“
„Narediću tako. Kamen može da čeka duže od čovjeka, Slušaoče.“
Mikhail se više nije pomjerao. Čuo je to već. U Dragarleshu, kraj natovarenih kola, kada je Ronik stao pred Garona zbog povrijeđenog radnika. Iste riječi. Keramika ih je sada izgovorila drugim glasom.
Mikhail ga je gledao kroz šupljine Maske Pohlepe.
„Podijeli svoju tišinu sa mnom.“
Žalost spusti glavu.
„Dijelim ono što sam sakrio.“
„Skini masku.“
Žalost se isprva nije pomjerila. Zatim polako podiže ruke. Prsti pronađoše rubove bijele keramike i odvojiše je od lica.
Garon je klečao pred njim.
Izbliza je izgledao starije nego iz dvorane. Bore su mu se urezale oko očiju, sljepoočnice osijedjele, a koža ogrubjela od godina prašine i hladnoće. Glava mu je ostala spuštena.
Garon. Kamenorezac. Čovjek koji je godinama bio Darinov nadređeni. Čovjek za kojeg je Mikhail dugo sumnjao da pripada Maskama. Sada je znao kojoj.
„Izgledaće kao nesreća“, ponovi Mikhail. „Kamen padne i niko više ništa ne pita.“
Garon podiže pogled prema njemu.
„Tako je bilo i za Darina Emberlinea“, reče Mikhail.
„Jeste, Slušaoče. Dobro se sjećate.“
„A njegovo tijelo ipak nije ostalo ovdje“, reče Mikhail. „Tražio si da ga vrate porodici. Sjećam se. Odobrio sam.“
„Jeste, Slušaoče. Hvala vam.“
„Ti si ga odnio.“
Garon spusti pogled na keramiku u svojim rukama. Palcem pređe preko njenog ruba.
„Jesam.“
Mikhail je gledao te ruke. Godinama je znao da je Garon radio s njegovim ocem. Sada je pred njim klečao čovjek u smeđem plaštu s kola koja su stigla u Emberveil.
„Reci mi šta mu se dogodilo.“
Garon sklopi šake na koljenu.
„Darin je postavljao pitanja. O ljudima koji noću napuštaju gradilišta. O odorama koje je pronašao među alatom. Vidio je i naše maske. Upozorio sam ga da zaboravi ono što je vidio. Rekao sam mu da misli na Daisy i na sina. Nastavio je. Počeo je pratiti ljude poslije rada. Jedne noći gotovo je pronašao ulaz u donje odaje.“
„I ti si ga prijavio.“
„Ja sam ga prijavio.“
„Zašto?“
Garon stegnu šake jače. „Jer vjerujem da je ovaj red važniji od jednog čovjeka. Niko me nije prisilio da ga prijavim. Sam sam otišao vama i rekao da Darin zna previše. A vi ste mi naredili da bude uklonjen. Da izgleda kao nesreća. Vi.“ Garon polako izdahnu. „Ja sam izabrao kamen. Znao sam koji će toga jutra podizati i gdje će Darin stajati. Oslabio sam oslonac prije nego što su radnici došli. Bijes je bio među njima. Kada sam dao znak, izvukao je klin.“ Baklja tiho zapucketa na zidu. „Kamen je pao. Bilo je brzo. Ljudi su vidjeli samo da je kamen pao. Sve prije njega bilo je pripremljeno.“
„A ti si napisao izvještaj.“
„Jesam. Ime. Razlog. Način. Napisao sam da je bila nesreća tamo gdje su drugi mogli pročitati. U Arhivi sam zapisao istinu.“
„A zatim si ga nosio.“
Garonove ruke počeše drhtati.
„Nisam mogao dopustiti da ga spuste ovdje“, reče. „Nisam mogao da ga položim među ljude koje niko neće tražiti. Odnio sam ga Daisy. Rekao sam joj da je kamen pao. Stajao sam pred njom dok je držala njegovo lice i vjerovala mi.“
Mikhail se nagnu prema njemu.
„Paziš da mrtvog čovjeka ne spustiš na neravnu zemlju“, reče. „A živom si namjestio kamen iznad glave.“
Garon zatvori oči.
„Jesam.“
Suza mu skliznu niz obraz. Zatim još jedna.
„Bio mi je dobar“, reče. „Čovjek kojeg su drugi slušali. Najbolji kamenorezac s kojim sam radio. Bio je bolji od mene.“
„I ipak si ga ubio.“
„Jesam. Morao sam. Vidio je previše. Uklonili smo i maske koje je on vidio.“
Podiže glavu, zatim pokuša udahnuti, ali ga dah nije smirio. „Svaki put kada zapišem ime, vidim Darinovo lice. Kada sretnem njegovog odraslog sina, vidim način na koji Darin drži ramena. Godinama ga gledam kako hoda gradom znajući šta sam mu uzeo.“
Mikhailova ruka polako pođe prema boku. Prsti mu se sklopiše oko drške Darinove oštrice.
Prihvatljiv gubitak za nas.
Garon ugleda ruku na balčaku. Nije pokušao ustati niti posegnuti za maskom koja je ležala pred njegovim koljenom.
„Ako odredite da umrem, umrijeću“, reče. „Samo mi nemojte reći da nisam znao šta radim.“
Mikhail je gledao čovjeka koji je izabrao kamen, a zatim odnio Darina kući. Suze nisu vraćale ništa. Pustio je dršku.
„Radićeš onako kako ti se kaže od sada.“
Garon prvi put podiže glavu. Zadrža se na šupljinama na Maski Pohlepe.
„Slušaoče... Dovoljno sam je nosio.“
Nosiće.
„Nosićeš tu masku.“
Mikhail ustade. Sjenka Pohlepe pade preko Garonovog lica.
„Od sutra ćeš otvoriti svaki dosije koji je Žalost zatvorila. Uz svaku smrt upisaćeš ime onoga ko ju je naredio i ko ju je izvršio. U Darinov dosije upisaćeš svoje ime. Čitavo. Bez maske.“
Garon je ćutao.
„Pronaći ćeš imena svih koji su živjeli u Emberveilu“, nastavi Mikhail. „Upisaćeš ih među mrtve, jedno po jedno. Nijedan od njih neće ostati samo pepeo.“
„Da, Slušaoče.“
„Mrtve nećete skrivati ispod grada. Vraćaćete ih porodicama. One koje niko ne traži položićete na gradsko groblje pod njihovim imenima.“
Oduzimaš nam ono što nam služi.
Mikhail je nije poslušao.
„Vrati masku.“
Garonove ruke još su drhtale dok je podizao bijelu keramiku i pritiskao je uz lice. Maska se zatvori. Žalost je klečala pred njim.
„Slušalac je rekao“, izgovori Mikhail prema čovjeku kojeg je keramika ponovo uklonila. „Izađi.“
Žalost se pokloni, ustade i priđe vratima. Kada ih je otvorila, dvije Blijede Maske Bijesa stajale su ispred. Žalost prođe između njih i nestade u hodniku. Jedan od Bijesova zatvori vrata.
Mikhail ostade nasred odaje. Dah mu se još nije smirio. Baklja je gorjela nisko, a njena svjetlost pomjerala se po kamenu.
„Ko je bio Slušalac prije Rovana?“
Ne znam.
Mikhail stegnu vilicu. Maska mu ugrija lice.
„Znaš. Reci mi.“
Ne znam. Poznajem samo onoga ko me nosi. Mikhail.
„Mene.“
Slušaoca.
Mikhail pogleda zatvorena vrata.
Ponos će sada da održi našu riječ. Provjerimo.
Mikhail je znao da ga glas odvlači od pitanja. Ipak priđe vratima, otvori ih i zakorači u hodnik.
Bijeli Bijes čekao je ispred, a uz njega još dvojica njegovih ljudi. Pokloni se čim ugleda Pohlepu.
„Slušaoče.“
Dvojica koja su čuvala vrata pomjeriše se za Mikhailom. Bijes pogleda prema njima.
„Od sada će vas oni pratiti“, reče i pokaza dvojicu novih koje je doveo.
Starim čuvarima dade znak prema hodniku. Obojica se pokloniše i pođoše bez riječi.
„Zašto ih mijenjaš?“ upita Mikhail.
„Previše govore.“
Mikhail pogleda za njima.
„Šta su govorili?“
„Da ste drugačiji. Da izađete iz odaje, pa se vratite. Da krenete jednim hodnikom, pa se predomislite. Da ne znate kuda idete.“ Glas mu postade grublji dok je ponavljao njihove riječi. „Rekao sam im da ih bude sramota. Vi ste njihov Slušalac. Nisu postavljeni uz vas da posmatraju. To radi prokleta Radoznalost.“
Mikhail zadrža pogled na hodniku u kojem su nestali. Pratili su ga svega nekoliko dana, a već su razgovarali o njemu.
Bijes stegnu šaku. „Biće kažnjeni.“
„Ne treba ih kažnjavati“, reče Mikhail.
Šaka se odmah opusti.
„Kako vi kažete, Slušaoče.“ Bijes se pomjeri i propusti novu dvojicu. „Ove sam lično izabrao.“
Jedna maska imala je duboku pukotinu uz desno oko. Drugoj je vrh keramičkog nosa bio okrnjen.
Mikhail zadrža pogled na onoj s okrnjenim nosom. Sjeti se odaje Bijesa, kamena za oštrenje i ruku koje su mu zatezale remenje. Taj čovjek stajao je uz njega dok je i sam nosio njihovu masku. Mikhail ga je tada nagovorio da pođu na kraj kolone, govoreći mu da će tamo biti primijećen.
Obojica se pokloniše.
„Slušaoče.“
Posljednji put vidio ga je kako nestaje za ostalima niz stepenice. Ta je kolona otišla u Emberveil. Možda ga je Bijeli Bijes tamo zapamtio.
Mikhail htjede da ga pita šta je radio u selu. Ali plašio se da se ne bi pretvorio u ono što oni nose na svom licu, kada bi mu ovaj ispričao sve do detalja.
„Pođite.“
Nova dvojica krenuše za njim. Pohlepa mu je govorila kuda da ide, putem kojim dotad nije hodao.