Poglavlje XVIII: Četvrta usta
Valdemir je bio u pravu.
Mikhail se probudi na leđima i ostade tako ležati. Ruke su mu bile teške, a ramena još teža. Svaki put kad bi pokušao ustati, bol bi mu prošao kroz mišiće. Pokuša podići jednu ruku. Stade mu na pola. Pokuša je ispraviti. Ne može. Boli.
„Odlično“, promrmlja.
Uz težak napor uspije se okrenuti na stranu, spustiti bose noge na pod, zatim sjede. Ostade tako neko vrijeme, pogrbljen, čekajući da mu se tijelo sjeti kako da pravilno stoji. Nije uspijevalo. Pogleda prema čizmama. Daleko. Previše daleko da se čovjek sagne, a leđa su zatezala najviše. Nogom nekako dohvati jednu, prinese je ruci, pa ispruži ruku koliko je mogao i navuče je. Nije ih stezao. To baš nije mogao.
Ustade napokon, pokuša sići niz stepenice. Svaki korak ga je bolio. „Ostario si“, govorio je sam sebi, dok je spuštao jednu nogu, pa drugu pored nje. Ponovo samo jednu, zatim joj približi drugu. Kada siđe do kraja, Iksas je slagao čaše iza šanka.
„Drvo, a?“
Mikhail pokuša da se protegne.
„Kako znaš?“
„Vidim po hodu.“
„Kako hodam?“
„Kao svi njegovi.“ Iksas spusti čašu među ostale. „Nijedan se nije vratio drugi put.“
Priđe i spusti pred njega komad hljeba i čorbu s krompirom. Nije bila riba, niti sušena riba. Samo krompir. Mikhail pokuša sjesti pažljivo, pridržavajući se, prvo jednom rukom za sto, zatim drugom za klupu. Iksas se nasmija.
„Ne smij se“, reče Mikhail.
„Dobro neću. Dva srebrnjaka je ovo, i jedan za konja. Tri.“
Mikhail izvadi vrećicu s parama. Zagrnu do dna, nije ih mnogo ostalo. Uze ih i pruži ih Iksasu.
„Bolje bi ti bilo da je ukusna.“
Iksas uze pare, baci ih jednom u ruci kao da ih odmjerava i zatvori šaku.
„Uvijek jeste. Da nije ne bi bio još tu.“
Jeo je polako. Prsti su ga boljeli čak i kada je lomio hljeb. Kada završi, ostade sjediti još malo, razmišljajući da li da se vrati u sobu. Onda se sjeti Lire.
Rekao joj je da će razmisliti. Ali Mikhail je već razmislio. Samo to sebi još nije želio priznati. Odluku je donio čim ga je pozvala na čaj. Mikhail uze tanjir i vrati ga za šank, zatim navuče plašt, izađe iz krčme i krenu prema Prvom Stubu.
Uspon mu je tog jutra trajao duže. Noge nisu bile toliko loše kao ruke, ramena i leđa, ali svako malo morao je zastati. Tada bi gledao prema dolini, kućama i svemu što je Zemlja Ardenfall imala da pokaže. Bijelo i sivo, ali ipak lijepo.
Kada se pope na Prvi Stub, prođe pijacu i priđe kapiji. Greg ga odmjeri.
„Južnjak. Šta se tebi dogodilo?“
„Posao.“
„Kakav posao?“
„Cijepao sam drva s Valdemirom.“
Greg malo podiže obrve.
„Mislio sam da trguješ s Berisom.“
„Otišao je. Ja sam ostao.“
„Jest“, reče Greg. „Mnogo magle oko tebe.“
Mikhail ne odgovori. Greg pomjeri koplje na drugu stranu ramena.
„Ne brini. Neću te još dugo gledati s ove kapije.“
„Zašto? Gdje ćeš?“
„Na Drugi Stub.“
„Straža?“
„Zatvor.“
Mikhail se sjeti da mu je Beris spominjao zatvor unutar Drugog Stuba.
„Tamo ćeš stražariti?“ upita.
Greg otpuhnu kroz nos.
„Tako kažu, nisam bio siguran, ali rekoše da je unapređenje. Novac bolji, porodica srećnija.“
„Ne raduješ se.“
„A radujem se. Imaću krov nad glavom.“ Zastade. „I mrak. Ali ne može čovjek imati sve.“
Mikhail klimnu prema prolazu.
„Mogu li?“
Greg klimnu i propusti ga bez drugog pitanja.
Na mostu nije gledao dolje. Nije smio gledati dolje. Držao se sredine, daleko od ograde i velikih lanaca. Žene koja ga je čistila nije bilo. Ostali su samo tragovi njenog strugača po ledu i nekoliko mjesta na kojima su tamne grede bile potpuno ogoljene.
Kada stiže na Drugi Stub, potraži Liru na trgu, njene tezge nije bilo. Ostala je samo praznina. Možda je otišla brati bilje negdje izvan grada, a možda je ipak kod kuće. Mikhail se pokuša sjetiti gdje živi: blizu Bijelog Tornja, kroz drugi red kuća, pa prema sjevernom zidu, sve dok ne ugleda osušeno bilje iznad vrata.
Veći dio je zaboravio jer ju je tada jedva slušao, izgubljen u drugim mislima, ali znao je barem koji dio Drugog Stuba traži. Iz Bijelog Tornja, onog koji se penjao iznad svega na Drugom Stubu, dopirala je blaga melodija, praćena visokim ženskim horom. Mikhail zastade da ih posluša. Glasovi su se dizali toliko visoko da ih je zamišljao kako pjevaju nebu, svi zajedno, kao da pokušavaju sivilo iznad grada pretvoriti u plavo. Kada melodija utihnu, Mikhail nastavi dalje. Ubrzo naiđe na kuću iznad čijih je vrata visilo osušeno bilje. Bila je od kamena i drveta, na dva sprata, s malom nadstrešnicom iznad ulaza. Tu zastade na trenutak, pa pokuca.
Iznutra se začu dječji glas, zatim trčanje i udar nečega o pod. Vrata se otvoriše toliko naglo da Mikhail uzmaknu pola koraka. Pred njim je stajao dječak od možda pet ljeta. Onoliko koliko je Mikhail imao kada je izgubio oca. Bio je mršav, svijetle kose i bos uprkos hladnoći koja je ulazila kroz otvorena vrata. Odmjeri Mikhaila od čizama do lica.
„Ti si Grdar.“
„Jesam.“
„Mama kaže da ti to nije pravo ime.“
Mikhailu nestade osmijeh s lica. Iza dječaka pojavi se Lira.
„Djeca danas svašta izlanu. Ništa im ne treba reći.“
Stavi dječaku ruku na rame i povuče ga unutra, zatim uhvati Mikhaila za ruku i povuče ga.
„Hajde, ulazi prije nego mi ohladiš kuću.“
Mikhail se trgnu.
„Uh.“
Lira odmah skloni ruku.
„Šta ti je?“
„Sve me boli.“
„Od čega?“
„Posao.“
Pogleda ga od glave do pete.
„Ma šta to radiš?“
„Drva.“
Lira prasnu u smijeh.
„Jako cijenjen posao.“
Mikhail se namršti.
„Jako plemenit posao. Da ga nema, vi trgovci ne biste imali čime grijati kuće.“
Lira prestade da se smije i ozbiljno klimnu.
„Vidiš, u pravu si. Izvini.“
Zatim se ponovo nasmija i širom otvori vrata.
„Hajde unutra, plemeniti drvosječo.“
Mikhail skide čizme i ostavi ih uz zid. Iznad njih, na dva drvena klina, visio je luk. Tetiva je bila skinuta.
Lirina kuća bila je viša i šira od Valdemirove. Donji sprat činila je jedna velika prostorija. Kuhinja je stajala uz zadnji zid, a u sredini trpezarije bio je sto sa stolicama. Uz južni zid nalazilo se ognjište iznad kojeg se dizao dimnjak, a s njegove desne strane veliki prozor okrenut prema ulici. Ispred ognjišta stajala je sećija dovoljno duga da na njoj spavaju dva čovjeka, a pored nje fotelja. Oboje su bili okrenuti prema manjem stolu pred vatrom. Uz lijevi zid vodile su drvene stepenice prema spratu. Ispod njih su bile naslagane vreće bilja, prazne korpe i nekoliko zatvorenih sanduka.
Čim je ušao, dočeka ga miris bilja, dima i nečeg gorkog što Mikhail nije prepoznao. Najvažnije, nije mirisalo na ribu.
Za trpezarijskim stolom sjedila je djevojčica, starija od dječaka koji mu je otvorio vrata, možda dvanaest ljeta. Pletenicu je prebacila preko jednog ramena, a kosa joj bi ista kao Lirina. Treće dijete, najmlađe, ležalo je potrbuške pored ognjišta. Imao je crnu kosu i jednom rukom je gurao drvenog konja po podu.
„Ema, najstarija“, reče Lira i pokaza prema djevojčici za stolom. „Ona ih čuva kada mene nema. Onaj tamo je Tanin. Najbolje dijete. Samo se igra.“
Zatim pokaza prema dječaku koji je stajao uz nju i pomilova ga po glavi.
„A ovo je Arnol. Njega si već upoznao. On voli svašta da zna. Jednog dana bi htio da nađe zmajeve. Je li tako, a?“
Arnol klimnu.
„Eto ih“, nastavi Lira. „Troje.“
Pokaza Mikhailu prema fotelji.
„Sjedi.“
Mikhail spusti ruku na naslon i odmah je povuče kada ga rame zabolje. Lira to primijeti.
„Izgledaš kao da te neko tukao.“
Arnol podiže glavu.
„Ko ga je tukao?“
„Drvo“, reče Mikhail.
Dječak se zamisli.
„Kako te drvo tuklo?“
„Ovako.“
Mikhail podiže ruku uz vidan napor i pokaza mu zamahom.
„Ali ne brini. Pobijedio sam ja njega. Puklo je napola.“
„Zmaj bi ga spalio.“
„Jeste, ali drvo nam treba da se grijemo.“
To mu, izgleda, bi dovoljno dobar odgovor. Ode do stola i sjede pokraj starije sestre.
Lira stavi čajnik na sto i donese dvije drvene čaše. Sjela je na sećiju i nasula čaj samo sebi. Mikhail je kratko gledao u svoju praznu čašu. Ovaj put nije dugo čekao. Posegnu za čajnikom i nasu sam sebi. Čaj je bio taman, gotovo crn, s jakim mirisom osušenih trava.
„Polako učiš biti Grdar“, reče Lira, držeći čašu pred sobom.
„Valjda ću naučiti prije nego što bude prekasno.“
Lira pogleda prema njegovom čaju.
„Probaj.“
Mikhail uze čašu objema rukama. Bila je vrela.
„Je li i ovo od ribe?“
„Odakle ti to?“
„Nije važno.“
Otpije pažljivo. Čaj je bio gorak, ali poslije Askine čorbe gotovo prijatan.
„Znači, razmislio si“, reče Lira. „Ipak si došao na čaj.“
„Jesam.“
„Nije ti dugo trebalo.“
Smijala se dok ga je zadirkivala. Mikhail joj uzvrati osmijeh, zatim pogleda djecu. Ema je i dalje nešto šila za stolom. Arnol je prstom skupljao mrvice kojih nije bilo. Tanin se igrao drvenim konjem pored ognjišta.
„Dobra su“, reče Mikhail.
Lira podiže obrvu.
„Šta si očekivao?“
„Nisam ništa.“
„Onda nemoj zvučati iznenađeno.“
Arnol se nagnu preko stola.
„Jesi li stvarno bio vitez?“
Lira se okrenu prema njemu.
„Ko ti je to rekao?“
„Ti.“
„Nisam.“
Otpila je čaj prebrzo i opržila usnu. Mikhail to primijeti. I ona primijeti da je vidio, ali se pretvarala da je ne boli, samo ga je gledala s podignutim obrvama i pravila se važna.
„Jesi juče“, nastavi Arnol.
„Rekla sam da je htio biti vitez.“
„Jesi li?“
Mikhail kratko zadrža čašu pred usnama.
„Bio sam. Ali sam prestao.“
Dječak ga je gledao kao da taj odgovor ništa ne znači.
„Mislio sam da vitezovi ne mogu prestati.“
„Mogu.“
„Onda nisu pravi.“
Lira pokri oči rukom.
„Arnol. Idi donesi drva.“
„Dobro, mama.“
Dječak odmah posluša, ustade i krenu prema vratima.
„I obuj čizme.“
Mikhail ga isprati pogledom.
„Pusti ga. U pravu je.“
„To mu je od oca.“
Nakon tih riječi Lira spusti oči prema čaju. Tanin nastavi gurati konja po podu. Ema provuče iglu kroz rukav i zategnu konac zubima. Mikhail nije znao treba li nešto reći.
„Kako se zvao?“ upita.
„Miren.“
„Bio je vojnik?“
„Kako si to shvatio?“
„Vidio sam luk“, pokaza prstom. „Okačen kod ulaza. Pretpostavio sam da nije tvoj.“
Lira klimnu.
„Strijelac. Bio je u baraci ovdje, na Drugom Stubu još prije nego što sam ga upoznala. Kada je počeo rat, uvijek se vraćao. Jednog dana samo je prestao.“
Mikhail spusti čašu.
„Žao mi je.“
„I meni.“
Nije rekla da nije njegova krivica. Nije rekla ni da jeste. Arnol se vrati s dvije cjepanice, jednom ispod svake ruke. Spusti ih uz ognjište i ponovo sjede za sto.
„Eto, mama.“
„Hvala, dušo.“
Na spratu iznad njih nešto zaškripa pod vjetrom. Mikhail podiže glavu prema stepenicama.
„Šta je gore?“
„Sobe“, reče Lira. „Moja, dječja i jedna mala koju sam napunila stvarima jer nisam znala gdje ću s njima.“
Lira ustade da naspe još čaja, pa se ponovo smjesti na sećiju.
„Gdje su Ronik i Rovan?“
Mikhailova ruka zastade na čaši.
„Ronik je unaprijeđen u kapetana. Još je u Veilcourtu. Živ je, uglavnom. Samo mnogo priča.“
Lira se nasmija.
„Sjećam se njega. A Rovan?“
Ime dođe mirno, gotovo usput, kao da ga je pitala za čovjeka koji i dalje stoji negdje u istoj ulici.
„Njega više nema. Pao je u bitci. Mrtav je.“
Lira se okrenu prema njemu, držeći čajnik u obje ruke.
„Ma kada se to desilo?“
„Na početku rata. Ubrzo nakon što si otišla.“
Lira ostade stajati. Para se dizala iz grlića čajnika i prelazila joj preko ruku.
„Nemoguće.“
„Šta je nemoguće?“
Spusti čajnik na sto, sporije nego što je trebalo.
„Meni je stiglo pismo od njega.“
Mikhail nije odmah razumio riječi. Čuo ih je, ali su ostale odvojene jedna od druge.
„Kada?“
„Prije možda dvije godine, ubrzo nakon što sam ostala bez Mirena.“
„Ne može biti.“
„Znam kada sam dobila pismo.“
„Rovan je tada već bio mrtav. Možda je pismo zalutalo.“
Lira suzi oči.
„Možda si u pravu. Sada kad razmislim. Pisma znaju zalutati.“ Zastade. „Gdje ste ga sahranili?“
Pitanje ga pogodi jače nego što je očekivao. Greben. Rovanova ruka u njegovoj. Njegovo lice. Voda ispod njega.
„Pao je u rijeku“, reče. „Nismo ga pronašli.“
„Znači nigdje.“
„Tražili smo ga.“
Mikhail se nagnu prema njoj.
„Šta ti je pisao?“
Lira sklopi ruke oko svoje čaše, ali ne otpije.
„Da mu je sada lijepo. Da ima sve.“
„Šta još?“
Pogleda prema djeci.
„Rekao je da mu je žao. Mislila sam da je zbog rata, kao izvinjenje jer je na drugoj strani s tobom. Pisalo je da može sve da mi pruži, da više nikada ne moram brinuti ni za šta. Da mogu doći u Veilcourt i da će se pobrinuti za mene.“
Mikhail osjeti kako mu hladnoća prolazi niz leđa. Ovaj put nije bila od jučerašnjeg rada.
„Za tebe?“
„I za djecu.“
„Je li znao za njih?“
„Znao je za starije dvoje. Kada je pisao, najmlađeg još nisam imala...“
Pogleda prema najmlađem dječaku. Mikhail se nagnu bliže.
„Imaš li pismo?“
„Nemam. Zapalila sam ga.“
„Zašto?“
Lira ga pogleda kao da odgovor mora znati.
„Ne znam. Zbog muža, valjda. Tek sam ga izgubila. Bila sam ljuta na rat.“
Mikhail zaćuta. Znao je kako je Rovan gledao žene, kako bi se nasmijao kada mu se neka približi i kako bi joj zaboravio ime čim ode. Ali Liru nije zaboravio. O njoj nije mnogo govorio, a kada bi je neko spomenuo, obično bi promijenio temu.
„Je li ti ranije pisao?“ upita.
„Nisam sigurna. Stiglo je još nekoliko pisama ubrzo nakon što sam došla u Ardenfall. Tek kada sam dobila ovo posljednje, učinilo mi se da je rukopis isti. Ali nisam sigurna. Ranija nisu bila potpisana. Ovo posljednje jeste.“
Mikhail spusti oči prema stolu. Rovan je bio mrtav. U to je vjerovao od dana kada je gledao kako pada u Elorin. Ipak, tijelo nikada nisu pronašli. Čuvaj mi Ronika, rekao je. Ako je Rovan preživio, zašto se nije vratio bratu? Zašto nije došao u Veilcourt? Zašto je pisao Liri i obećavao joj bogatstvo? I zašto baš tada?
„Šta je?“ upita Lira.
Mikhail podiže glavu.
„Ništa.“
„Ne izgleda kao ništa.“
„Samo pokušavam razumjeti.“
„I ja sam pokušavala.“
„Zašto nisi otišla?“
Lira pogleda prema Arnolu, koji je maloprije unosio drva.
„Imala sam muža.“ Zatim tiše dodade: „A sada ni njega nema.“
Neko vrijeme niko ne progovori. Negdje iznad njih drvena greda kratko zaškripa. Ema ponovo provuče iglu kroz rukav, ali ovaj put pogrešno, pa je morade vratiti. Lira pogleda prema stepenicama.
„Gore ima ona mala soba“, reče. „Puna je stvari, ali može se isprazniti.“
„Zašto bi je praznila?“
Lira se okrenu prema njemu.
„Da spavaš u njoj. Ako želiš. Ne mogu više sve ovo sama.“
Mikhail odmahnu glavom.
„Ne.“
„Nisam završila.“
„Ne želim ti donijeti nevolju. Vjeruj mi, donio bih ti je.“
„Već si došao na čaj. Ako je nevolja zarazna, sada je kasno.“
„Lira.“
„Naravno da ćeš platiti.“ Spusti ruke na bokove. „Šta si mislio, da ću hraniti još jedna usta? Imam ih troje. Ne trebaju mi četvrta.“
Ema se umiješa.
„On je veći od nas. Jede više.“
„Zato će platiti više“, reče Lira.
Tanin pogleda Mikhaila u usta, kao da pokušava procijeniti koliko hrane u njih može stati.
„Nemam mnogo novca“, reče Mikhail.
„Imaš posao.“
„Tek jedan dan.“
„Onda ćeš platiti kada zaradiš. Ako nemaš, donijećeš drva, vodu ili ćeš paziti njih dok sam na pijaci.“
Mikhail pogleda prema stepenicama.
„Rekao sam ti da me možda traže.“
„Rekao si da možda traže nekoga ko se zove Mikhail.“
„To sam ja.“
„Ovdje nisi.“
Lira mu priđe bliže i spusti glas.
„Ovdje si Grdar. Ružno ime, ali tvoje.“
Mikhail osjeti kako mu prsti ponovo počeše lupkati o nogu. Pokuša ih zaustaviti dlanom, ali nije uspio.
„Ako dođu, odlučićemo tada.“
„Ali imaš djecu.“
„Znam. Bila sam ovdje kada su se rađala.“
„Ne želim te uvući u ovo.“
Lira je kratko ćutala.
„Ja želim da biram, Mikhail. Nudim ti samo sobu.“
Izgovorila je njegovo ime tiho, dovoljno da ga djeca ne čuju.
„I ne radim to zbog tebe“, nastavi. „Krov prokišnjava iznad te male sobe. Ako budeš tamo, sam ćeš ga morati popraviti.“
Mikhail se nasmiješi uprkos sebi. Kuća u kojoj neko govori njegovo pravo ime. Djeca koja postavljaju previše pitanja i žena kojoj je mrtav čovjek poslao pismo. Nije izgledalo sigurno, ali ništa u njegovom životu više nije bilo sigurno.
„Samo privremeno“, reče. „Dok ne nađem nešto drugo.“
„Naravno.“
„I plaćaću.“
„Hoćeš, da znaš.“
Ustade i krenu prema stepenicama.
„Hajde da vidiš koliko stvari moraš iznijeti.“
Mikhail ostade sjediti još trenutak. Arnol ga je posmatrao.
„Hrčeš li?“ upita.
„Mislim da ne.“
„Mama kaže da svi muškarci hrču.“
„Onda vjerovatno hrčem.“
Dječak nagnu glavu. Nije izgledao zadovoljno. Mikhail se tada podiže iz fotelje. Leđa ga odmah zabolješe. Lira se nasmija i nastavi prema spratu. Mikhail krenu za njom.
Kada se spusti nazad do Pogrešnog Puta, veče je već sjedalo na jezeru. Iksas je stajao iza šanka i nije podigao glavu.
„Odlazim“, reče Mikhail.
„Soba je plaćena do jutra.“
„Znam.“
„Onda je tvoja do jutra.“
Mikhail se pope gore, pokupi ono malo stvari što je imao i pričvrsti oba mača uz bok. Kada siđe, spusti ključ na šank.
„Gdje ćeš?“
„Kod nekoga. Ne moraš i to znati.“
Iksas uperi prst u njega.
„Saznaću i to da znaš.“
„Nemoj da te vidim gore.“
„A gore si znači.“
„Pusti me.“
Iksas podiže ruke u predaji, zatim uze ključ i baci ga u zdjelu ispod šanka.
„Konj ti je u štali. Bacio sam mu sijeno jutros.“
Mikhail posegnu za vrećicom.
„Ostavi. To ne naplaćujem.“ Iksas podiže glavu. „Naplatiću ti nešto drugo, kad bude trebalo.“
Do Valdemira je stigao pred mrak, posljednji put u sedlu.
Leđa pod njim bila su čvrsta i mirna. Nešto u tome poznavao je duže nego što je pamtio, iz vremena koje mu se nije vraćalo u slikama nego u tijelu. Kao da je nekada davno već bio nošen ovako, visoko i sigurno, i vjerovao da neće pasti. Nije znao odakle mu to. Znao je samo da se tako osjećao. Sjahao je pred štalom.
Valdemir izađe iz šupe, obrisa ruke o hlače i pogleda prvo njega, pa uzde u njegovoj šaci. Ništa ne upita.
„Rekao si da ti treba“, reče Mikhail.
„Rekao sam.“
„Onda uzmi.“
Valdemir priđe, ali ne posegnu odmah.
„Kako mu je ime?“
„Ja ga zovem Tamnoplavi.“
„Tako izgleda, ali nije mu to ime.“
Valdemir klimnu i pruži ruku. Mikhail mu spusti uzde u dlan.
„Onda mu ga reci sada. Poslije neće biti tvoje da daš.“
Mikhail otvori usta i ne izađe ništa. Stajao je tako duže nego što je htio, s rukom na konjskom vratu, i nijedno ime nije došlo. Valdemir ga ne požuri.
„Dobro“, reče najzad. „I to je odgovor.“
Povede ga prema štali. Konj pođe za njim, pa stade na dva koraka od vrata. Uzde se zategoše. Okrenu glavu i pogleda nazad, prema Mikhailu, i ostade tako.
„Idi“, reče Mikhail. „Biću ja još ovdje.“
Konj se ne pomjeri. Mikhail mu priđe, položi dlan između očiju i zadrža ga tamo dok se životinja ne smiri. Zatim je odgurnu, jednom, kao što se gura neko koga treba natjerati da uđe u toplo.
Konj uđe.
„Koliko?“ upita Valdemir.
„Koliko daš.“
Valdemir ga pogleda preko ramena, zatim uđe u kuću i vrati se s kesom. Ne otvori je, samo je spusti Mikhailu u ruku. Bila je teža nego što je smio očekivati.
„Ovo je previše.“
„Nije.“
„Znaš da nije toliko vrijedan.“
„Znam koliko je vrijedan.“ Valdemir zatvori gornja vrata štale do pola, taman toliko da konj može promoliti glavu. „Ovdje mu je toplo. Radiće, ali neću ga trošiti. Dođi mu kad hoćeš.“
Nije se cjenkao. To Mikhaila zaboli više nego da jeste.
Krenu nazad prema putu. Kod prve krivine osvrnu se jednom. Valdemir je stajao pred štalom i skidao sedlo, polako, kao da ne žuri nikuda. Konjska glava bila je izvan vrata i okrenuta prema putu.
Mikhail nastavi prema mostu s tuđim novcem u ruci.