Poglavlje XXXIV: Drveni i čelični mač

Treninzi su se nastavili iza Kapele od Veila. Na mjesta onih koji se nisu vratili odavno su došli drugi. Regruti koje je Kaldren obučavao poslije bitke na grebenu već su nosili pravi čelik. Iza njih su stajali novi, zbunjeni i previše uspravni, kao što su nekada bili Mikhail i Ronik, s drvenim mačevima u rukama. Sve je bilo isto kao prije.

 

Ipak, ništa nije bilo isto.

 

Mikhail i Ronik više nisu često vježbali s njima. Erik ih je slao izvan grada na misije. Prvo da prate kola i obilaze puteve, zatim dalje, prema selima uz granicu. Poznavali su sada krčme duž zapadnog puta, gazove prema istoku i mjesta na kojima su pljačkaši najčešće čekali karavane. Neke misije završili bi za nekoliko dana. S drugih bi se vratili tek nakon više sedmica. Ponekad bi pronašli ljude koji su napali putnike. Ponekad samo spaljene kuće, prazne štale i tragove koji bi nestali čim uđu u šumu.

 

Rat se nikada nije sasvim vratio na greben. Ali nije ni nestao. To se vidjelo u Veilcourtu. Ulice su bile praznije. Cijene su ostajale visoke kao da je neprijatelj pred zidinama.

 

Poslije svakog povratka Ronik bi sjeo kraj zida i položio oba mača preko koljena. Prvo bi skinuo krv. Zatim zemlju. Onda bi istom krpom ponovo prelazio preko čistog čelika, od vrha prema dršci, polako, jednako i smireno. Previše smireno. Kada bi završio prvi mač, podigao bi ga prema svjetlu, okrenuo jednom, pa počeo ispočetka. Jedne večeri Mikhail je sjedio kraj njega i posmatrao ga.

 

„Čist je”, rekao je.

 

Ronik je još jednom prevukao krpom preko oštrice.

 

„Tek sad jeste.”

 

Nastavio bi i poslije toga.

 

Na posljednjoj misiji Mikhail ga je pronašao kraj bunara. Ronik je dugo prao ruke. Voda koja se slijevala s njih bila je bistra, ali je on palcem i dalje prelazio između prstiju.

 

„Hoćeš li ostaviti nešto kože?”

 

Ronik podiže pogled.

 

„Šta će čovjeku toliko kože. Imam je dovoljno.”

 

Nasmiješio se, kratko, pa ponovo spustio ruke u vodu.

 

---

 

Tog jutra vježbali su jedan protiv drugog. Ronik zamahnu s desne strane, a Mikhail primi udarac na štit i potisnu ga nazad.

 

„Ronik”, reče Mikhail.

 

Ronik pređe palcem preko ivice mača prije nego što ponovo zauze položaj.

 

„Šta?”

 

Zamahnu. Mikhail odbi udarac.

 

„Razmišljao sam.”

 

„Teško nama ako si ti razmišljao”, reče.

 

Nije se nasmijao. Napao ga je brže. Mikhail odbi prvi mač, ali mu drugi zastade uz vrat. Ronik nije odmah sklonio oštricu. Gledao ga je pravo u oči. Zatim spusti ruku.

 

„O čemu?”

 

„O putu Wardena.”

 

Ronik spusti oba mača.

 

„Mislio sam da si odustao.”

 

„Nisam.”

 

„Godinama ga nisi spomenuo.”

 

„To ne znači da sam odustao.”

 

Ronik izvuče komad tkanine iz pojasa i pređe njime preko jedne oštrice. Na čeliku nije bilo ničega.

 

„Zašto sada?”

 

„Dovoljno dugo čekam.”

 

Ronik klimnu, još gledajući mač.

 

„U pravu si. Stariš.”

 

Mikhail se nasmija.

 

„Mlađi sam od tebe.”

 

„To samo čini stvar gorom. Izgledaš stariji.”

 

Ronik se osmjehnu i podiže pogled. Mikhail spusti štit.

 

„Još ću razmisliti.”

 

„Nećeš”, reče Ronik.

 

„Kako znaš?”

 

Ronik presavi tkaninu po sredini. Zatim još jednom. Ivice su se poklopile savršeno. Stavio ju je za pojas.

 

„Jer već govoriš kao čovjek koji se oprašta.”

 

„A od koga?”

 

Ronik podiže mačeve.

 

„Nadam se da ćeš i od mene. Dosadilo mi je da gledam stalno to isto lice.”

 

Nasmijaše se obojica. Ronik ponovo napade.

 

Na drugom kraju dvorišta mlađi vitezovi vježbali su u redovima. Kaldren je prolazio između njih, zaustavljajući se samo kada bi neko pogrešno držao štit ili povukao nogu predaleko unazad. Jedan od mlađih vitezova ugleda Mikhaila i Ronika. Spusti šaku na grudi.

 

„Ser Mikhail. Ser Ronik.”

 

Nekoliko ostalih učini isto. Mikhail im kratko klimnu, ne spuštajući štit. Ronik podiže jedan mač u znak pozdrava.

 

„Gledajte svoja posla”, reče Kaldren.

 

Glave se odmah okrenuše nazad. Nastavio je između redova, a zatim se odvoji i priđe Mikhailu i Roniku.

 

„Ser Mikhail. Ser Ronik.”

 

„Ser Kaldren”, odgovori Mikhail.

 

Ronik samo klimnu, pa ponovo napade. Kaldren zastade nekoliko koraka od njih posmatrajući ih.

 

„Štit više”, reče Kaldren.

 

Mikhail ga podiže.

 

„Mislio sam da nas više niko ne nadgleda.”

 

„Ne nadgleda.”

 

Kaldren pogleda Ronika.

 

„Ali ako te pogodi pred svim ovim mlađim vitezovima, moraću sedmicama gledati kako pokušavaju isto.”

 

Ronik spusti mačeve.

 

„Meni je izgledalo da dobro napreduju.”

 

„Tebi sve izgleda dobro dok neko drugi dobija udarce.”

 

Ronik se blago osmjehnu.

 

„Pričali smo o važnijim stvarima.”

 

Kaldren pogleda Mikhaila.

 

„Kakvim stvarima?”

 

„Hoće putem Wardena”, reče Ronik prije nego što je Mikhail stigao odgovoriti. Kaldrenov pogled ostade na Mikhailu.

 

„Je li tako?”

 

„Razmišljam.”

 

Ronik obrisa čist mač.

 

„Ne razmišlja.”

 

Kaldren nije skidao pogled s Mikhaila.

 

„Ako si već rekao njemu, onda si odlučio. Jer će on reći svima.”

 

Mikhail spusti mač uz nogu.

 

„Možda.”

 

„Put Wardena nije nešto što se pokušava iz dosade.”

 

„Znam.”

 

„Mnogi su mislili da znaju.”

 

Ronik se osloni na mač.

 

„Uvijek imaš priču za ovakve stvari.”

 

Kaldren ga pogleda.

 

„Ali imam.”

 

Ronik sačeka, ali Kaldren odmahnu glavom.

 

„Dobro, vježbajte. Neću sad.” Klimnu prema Roniku. „Još mi samo treba da mi on kaže da je priča dosadna.“

 

Ronik se blago osmjehnu i zauze gard.

 

„Hajde”, reče Kaldren. „Nastavite.”

 

Pođe nazad prema redovima.

 

„Ser Kaldren”, pozva ga Mikhail.

 

Kaldren zastade.

 

„Jesi li ikada poznavao nekoga ko je krenuo tim putem?”

 

Kaldren se polako okrenu prema njemu.

 

„Jesam.” Zastade. „Kada odlučiš da stvarno želiš odgovor, pitaj me bez njega”, prstom pokaza prema Roniku.

 

Zatim se vrati mlađim vitezovima. Ronik pogleda za njim.

 

„Eto. Sada ćeš cijeli dan razmišljati o tome.”

 

Mikhail ponovo podiže štit.

 

„Neću.”

 

„Hoćeš.”

 

Ronik namjesti mačeve i zauze položaj.

 

„To ti je problem.”

 

---

 

Kada se trening završio, Mikhail se vratio svojoj kući. Mrak je već padao preko grada. Pijaca je bila prazna, a svjetla se palila iza prozora. Prošao je istim ulicama kojima je prošao bezbroj puta od kada je u Veilcourtu. Neke stvari u gradu bile su drugačije. Većina se samo pravila da nije. Nudili su Mikhailu drugo mjesto za život. Nije ga htio. Ostao je ovdje, gdje je nekada živio njegov otac.

 

Otvori vrata, skide mač i nasloni ga uz zid. Kuća je bila hladna. Darinov kovčeg ispod prozora i dalje je stajao neotvoren. Na stolu je stajala knjiga i nenačeta boca vina koju mu je Ronik donio nekoliko dana ranije, prije nego što je rekao da mora nekuda otići usred noći. Mikhailu pogled odluta prema knjizi. Morao ju je vratiti Orrinu. Skloni je u stranu, uze mastilo i sjede. Dugo je držao pero iznad praznog pergamenta.

 

Posljednji put kada je bio u Emberveilu, ostao je šest dana. Pomagao je Daisy oko bašče, otišao do Tarika i jeo kod Marle više jer je ona tvrdila da je mršav. Govorio im je o putevima, Veilcourtu i misijama koje je mogao prepričati bez krvi. O putu Wardena nije rekao ništa. Umoči pero u mastilo.

 

Draga Majko,

 

Zastade, pa nastavi.

 

Znam da sam nedavno bio kod kuće i da sam ti ovo mogao reći dok sam sjedio za tvojim stolom. Nisam. Tada još nisam znao je li to samo stara želja koju nosim još od djetinjstva. Sada znam.

 

Mikhail pogleda šta je napisao.

 

Odlučio sam krenuti putem Wardena. Još ne znam gdje će me Orrin poslati niti koliko dugo me neće biti. Možda nekoliko sedmica. Možda mjesecima. Možda godinama. Zato ti pišem prije nego što odem.

 

Zamišljao je Daisy kako čita. Prvo bi stisnula usne. Zatim bi se vratila na početak i pročitala ponovo, sporije.

 

Nemoj misliti da sam ti ovo prećutao zato što pokušavam nešto sakriti od tebe. Nisam znao kako da ti kažem da želim krenuti putem s kojeg se možda neću vratiti isti. A možda se neću vratiti nikako.

 

Mikhail zastade. Precrta posljednji dio. Ponovo poče.

 

Ne znam kakav ću se vratiti. Ali vratit ću se čim budem mogao.

 

Pogled mu ostade na toj rečenici. Sjetio se šta mu je rekla prije prvog odlaska. „Ne obećavaj ono što ne planiraš ispuniti.“ Umoči pero još jednom. Precrta i to.

 

Pisaću ti kad god budem mogao.

 

Ispod toga doda:

 

Pozdravi Tarika i Marlu. Reci Aldrenu da sam napokon odlučio poslušati priče kojima mi je godinama punio glavu. Vjerovatno će tvrditi da je znao da hoću. Nemoj mu dati to zadovoljstvo.

 

Prvi put otkako je sjeo, Mikhail se blago osmjehnu. Na dnu potpisa svoje ime.

 

Mikhail

 

Sačeka da se mastilo osuši, presavi pismo i zapečati ga voskom. Zatim ga položi na sto. Ujutro će ga poslati u Emberveil. Nakon toga će vratiti Orrinu knjigu i postaviti mu pitanje koje mu se vjerovatno neće svidjeti.