Poglavlje XXIII: Prst
Narednog jutra probudiše ga zvona Kapele od Veila. Mikhail sjede na rub kreveta. Dugo nije ovako mirno i lijepo spavao. Pogleda prema kovčegu ispod prozora. U njemu je ležala Pohlepa s odorom i rukavicama. Ustade i obuče se. Taman kada je navlačio čizme, neko pokuca na vrata. Otvori ih.
Beris je stajao na pragu s njegovom torbom u ruci. Kaput mu je bio nov, a težinu je prebacio na zdravu nogu.
„Eh, tebe je baš teško naći kod kuće.“
Mikhail pogleda torbu, pa njega.
„Nisam znao da ćeš se vratiti ovamo. Ikad.“
„I ja sam mislio da neću. Onda sam našao ovo ispod dasaka.“ Gurnu mu torbu u ruke. „Prokleta torba. Još malo pa bi me opet pratila do Blackwatera i nazad. Jesi li živ?“
„Jesam.“
„Dobro. Onda možeš nositi svoje stvari.“
Mikhail se nasmija. "Mogao si je i baciti."
Pomjeri se s vrata. Beris uđe, osvrnu se po sobi i priđe stolici. Prije nego što sjede, pritisnu lijevu nogu dlanom. Torba je sada mirisala na rum. Mikhail je spusti kraj kreveta.
„Nisi mogao ostaviti neku poruku?“ upita Beris.
„Nisam znao gdje odsjedaš.“
„Pa tamo gdje sam bio i prije.“
„Mogao si i ti ostaviti poruku.“
Beris ga pogleda.
„Evo je“, ispruži mu prst. „Daj mi vode. Žedan sam."
Mikhail donese vodu. Beris uze čašu, ali je još nije podigao.
„Čujem da su povukli potjernicu za tobom.“
„Zato sam se i vratio.“
Beris otvori usta, pa ih zatvori.
„Dobro“, reče. „Dobro. Tako je bilo.“
Otpi vodu i nasloni se. Kroz otvoren prozor dopirali su glasovi s ulice. Neko je dozivao dijete, a točkovi kola udarali su preko neravnog kamena.
„Kako ti sada ide prodaja?“ upita Mikhail.
„Bolje nego prošli put. Ljudi se zadržavaju kod tezgi. Ne gledaju stalno prema zvonu. To mi odgovara.“
„Nameti su manji.“
„Jesu. Samo što se čovjek ne oporavi čim kralj nešto izgovori. Neki još duguju ono od ranije.“ Beris mu vrati čašu. „A kuda si krenuo? Mogli bismo do krčme?“
„Pred palatu.“
„Šta ćeš tamo?“
„Radnici traže da im se plati. Oni s Istočnog Spomenika.“
Beris podiže glavu.
„Kakvog Istočnog Spomenika?"
"Kralj je naredio da se gradi kip od dragara..."
"Da, da“, prekinu ga Beris. „Od toga kraljevi prave kipove. Sjećam se. Vidiš, još je ostalo malo kamenoresca u meni. Ali se ne sjećam tog spomenika."
"Pa pusti me da završim. Dakle, obećano im je plaćanje kada se završi. Ali kralj je prekinuo izgradnju."
"Dobro. Ali šta ćeš ti na trgu?"
„Da vidim šta se događa.“
Beris pokaza prstom na njega.
„Eto te. Darin. I on je to govorio. Samo što tebe obično traže poslije toga.“
Mikhail uze plašt sa stolice. Beris uzdahnu i polako ustade.
„Ja idem do Glavnog Trga. Dalje me ne vodi.“
„Nisam te ni pozvao.“
„Vidim. Već si otvorio vrata.“
Mikhail provjeri da je kovčeg zatvoren, izađe za Berisom i zaključa.
Pijačna Ulica bila je puna ljudi. Pred pekarom se čekalo, a preko puta dvojica muškaraca podizala su kapak na radnji. Beris zastade kraj otvorene vreće brašna, protrlja malo između prstiju i upita za cijenu. Sasluša odgovor, odmahnu glavom i nastavi.
„Skupo?“ upita Mikhail.
„Za ono što prodaje, jeste. Nameti su smanjeni, a neki i dalje drže visoke cijene.“
„Nisi mu to rekao.“
„Nisam došao da se svađam sa svakim.“
Kako su prilazili Glavnom Trgu, sve više ljudi išlo je u istom pravcu. Neki su nosili alat u platnenim torbama, drugi su išli praznih ruku. Beris ih je propuštao pored sebe, štedeći nogu.
Kod puta koji se odvajao prema Kapeli od Veila neko pozva Mikhaila.
Ronik je stajao uz dvojicu stražara. Obojica nastaviše kada im nešto reče. Ronik priđe Mikhailu, klimanjem pozdravi Berisa i zastade ispred njih. Plašt mu je bio povučen na jednu stranu. Mikhail to primijeti, ali Ronik ga nije namjestio.
„Kuda ćeš ti?“ upita.
„Pred palatu.“
Ronik odmahnu glavom.
„Ne. Ne, Mikhail. Šta ćeš tamo?“
„Isto što i svi ovi ljudi.“
„Baš zato ti govorim. Ne idi tamo. Može svašta biti.“
„A ti?“
Ronik pokaza prema uzbrdici.
„Do Kapele. Tamo čekaju ljudi koje treba da povedem pred palatu. Kraljeva naredba.“
Mikhail pogleda dvojicu stražara koji su se već penjali.
„Koliko vas treba da saslušate radnike?“
„Nije na meni da ih slušam.“
„Nego da ih rastjeraš?“
"Vidiš. Sjećaš se još.“ Ronik priđe bliže. Glas mu se tada stiša. „Nemoj da te gledam s druge strane svojih ljudi.“
„Ne idem se tući.“
„Onda nemoj ni stajati tamo gdje bi moglo početi.“
Beris se nakašlja.
„To sam mu i ja pokušao reći.“
Ronik ga primijeti, pa se ponovo okrenu Mikhailu.
„Tek si se vratio. Pusti da prođe barem malo vremena prije nego što ponovo staneš pred kralja. Znaš i sam da mu nisi naročito omiljen.“
Neko ga pozva s uzbrdice. Ronik mahnu rukom, još jednom pogleda Mikhaila, zatim se udalji prema Kapeli. Beris sačeka da odmakne.
„Pametan čovjek.“
„Poznaješ ga?“
„Dovoljno sam čuo.“
"To ti je Ronik."
"A to je on. E onda povlačim riječ. Čim je s tobom, nije pametan."
"Znači li to da ni ti nisi pametan?"
Beris ga pogleda i suzi oči. "Izgleda da nisam."
Kod sljedećeg skretanja Beris mu pokaza ulicu kojom će otići.
„Biću u Starom Fenjeru. Moram rum da ostavim. Ako ostaneš čitav, dođi večeras.“
„Zar ćeš ostati tamo do večeras?“
"Nemam pametnijeg posla. Robu sam rasprodao pa sada malo da potrošim."
„Dobro“, reče Mikhail. „Ako ne stignem, poslaću torbu umjesto sebe.“
Beris mu opet pokaza prst. Mikhail mahnu rukom pa nastavi prema palati.
Dok se kretao ulicom, u daljini je već vidio kraljev kip od dragara ispred palate. Bio je okrenut prema njoj, s kamenom krunom od devet šiljaka i jednom podignutom rukom i prstom ispruženim pravo prema balkonu visoko na palati. Oko njega je već stajalo više ljudi nego što je očekivao. Radnici su se okupili najbliže širokim stepenicama. Iza njih su bili članovi porodica, prolaznici i ljudi koji su došli vidjeti hoće li se išta dogoditi. Oko podnožja kraljevog kipa sjedilo je nekoliko muškaraca. Jedan je na koljenima držao smotani kaput.
Vrata palate bila su zatvorena. Stražari su stajali pri dnu stepenica. Helebarde su još držali uspravno, ali među njima nije bilo prolaza. Kada bi neko prišao, pokazali bi mu da se vrati.
„Koliko već čekate?“ upita Mikhail čovjeka pored sebe.
Čovjek ga odmjeri. Na rukavima mu se zadržala kamena prašina, utisnuta duboko u šavove.
„Danas ili ukupno?“
„Je li iko izašao?“
„Jedan. Rekao da čekamo.“
„Koga?“
„Da to znamo, možda bismo ga i našli.“
Čovjek mu pruži ruku.
„Bergo."
„Mikhail.“
S prednje strane gomile neko povika da otvore vrata. Nekoliko glasova se podiže, udariše o zidove palate i razliše preko trga.
Bergo priđe stražarima, a Mikhail pođe za njim. Jedna žena držala je dječaka za rame i povlačila ga svaki put kada bi pokušao proći između odraslih. Bergo stade pored nje i poče objašnjavati stražaru koliko je dana radio na gradilištu.
„Nisam ja odlučio da stanemo. Došli su i rekli da ostavimo alat.“
„Znam“, odgovori stražar.
„Onda zašto stojimo ovdje?“
Stražar pogleda prema vratima, pa prema njemu.
"Hajde, odmakni se."
Bergo se ne odmače. "Što da se odmaknem? Kukavica ne smije izaći napolje?"
„Odmakni se!“ povika stražar i pokaza mu rukom.
Bergo se povuče.
Mikhail ih je posmatrao. Ranije bi Radoznalost čula te čovjekove riječi i zapisala ih. Slušalac bi pročitao izvještaj i udario pečat. Zatim bi papir došao do Ponosa. On bi ga uzeo, skinuo masku i kao kralj naredio da čovjeka zatvore koliko god želi. Sada više toga nema. Zahvaljujući njemu.
Ostade još uz ljude posmatrajući ih. Ispod grada bilo je dovoljno reći da se izgradnja prekine. Ovdje su još čekali da čuju šta dolazi poslije toga.
Mikhail tada primijeti čovjeka u sivom kaputu kako se provlači između okupljenih. Priđe jednom radniku koji je gledao prema palati i dotaknu ga po ramenu. Kada se ovaj okrenu, čovjek mu se osmjehnu i nešto reče. Razmijeniše nekoliko riječi, pa se obojica nasmijaše.
Zatim priđe drugome, s leđa, tako da ga ovaj nije ni vidio dok mu dlan nije legao na rame. Nagnu se bliže njegovom uhu. Radnik ga sasluša, podiže obrve i odmah se okrenu ženi pored sebe.
Mikhail je sve pratio. Kada se čovjek odvoji od radnika, njihove oči se sretoše. Čovjek mu klimnu i priđe kao da su se već negdje upoznali.
„Jesi li čuo?“
„Šta?“
Čovjek mu položi ruku na rame i nagnu se bliže.
„Uhvatili su strijelca“, šapnu.
„Gdje?“
„Na sjeveru. Pokušao se vratiti u Ardenfall. Tamo ga još ispituju pa će ga zatvoriti u Drugi Stub.“
Govorio je tiho, ali Bergo ipak okrenu glavu.
„Znaš li mu ime?“ upita Bergo.
Čovjek se okrenu prema njemu. „Ime još nisu rekli.“
„Ko ti je to rekao?“ upita Mikhail.
Čovjek se osmjehnu.
„Čuje se. Jutros je stigla vijest.“
Mikhail pogleda njegovu ruku na svom ramenu. Čovjek je skloni, pa mu dlanom pređe preko ramena, kao da ga miluje.
„Barem znamo da više ne hoda među nama.“
„Onda kralj može izaći“, reče Mikhail.
Bergo se kratko nasmija.
„To mu i ja govorim od jutros. Kukavica.“
Čovjek u sivom kaputu nasmija se s njim, pa potapša Mikhaila po ramenu kao stari prijatelji, provuče se dalje i priđe sljedećoj grupi. Dok su svi gledali prema vratima palate, on se nagnu prema najbližem ramenu.
Mikhail ga je posmatrao. Na ramenu, gdje ga je dirao, još ga je nešto peckalo, kao da je preko njega prešlo nešto s previše nogu. Otrese rame. Priču koju je sinoć izmislio pred Maskama sada mu je šaputao neznanac.
Vrata palate otvoriše se tek kada sunce pređe iznad krovova s druge strane trga. Izađe čovjek s listovima u rukama, praćen dvojicom stražara. Sačeka na gornjoj stepenici dok se glasovi malo ne stišaju.
„Zahtjevi radnika se razmatraju. Potrebno je utvrditi koliko je kome ostalo da se isplati.“
„Imate imena!“ povika neko.
„I dane!“ dodade drugi. „Svaki ste zapisali!“
Glasnik podiže listove, kao da će mu pomoći da ih umiri.
„Zato je potrebno još vremena.“
„Koliko?“
Nije odgovorio. Pogledao je prema vratima, zatim ponovo prema ljudima.
„Bićete obaviješteni.“
Gomila se pomjeri naprijed. Stražari pri dnu stepenica približiše se jedni drugima. Mikhail osjeti kako ga ljudi iza njega guraju prema njihovim helebardama.
S lijeve strane trga začu se Ronikov glas.
„Ostavite prolaz!“
Njegovi ljudi uđoše uz kraj gomile i raširiše se pred stepenicama. Ronik prođe iza prve linije, stade kod jednog stražara i rukom mu podiže spuštenu helebardu.
„Uspravno.“
Stražar posluša. Ronik se okrenu prema narodu.
„Odmaknite se od stepenica. Čujete me svi. Dva koraka nazad.“
Najbliži poslušaše. Oni iza njih još su gurali, pa se prostor otvori tek kada povik prođe kroz gomilu. Ronik tada ugleda Mikhaila. Zadrža pogled na njemu, tvrd i kratak, pa nastavi duž svojih ljudi.
Glasnik s papirima vrati se u palatu. Vrata se zatvoriše iza njega.
„Kralja!“ povika Bergo kraj Mikhaila. „Hoćemo da čujemo kralja!“
Ovoga puta glas prihvati gotovo čitav trg.
Čekali su još dugo. Ljudi su sjedali oko kraljevog kipa pa ponovo ustajali kada bi se nešto pomjerilo kod vrata. Jedan dječak nosio je vodu u vrču. Žena koja ga je pratila uzimala je čašu iz tuđih ruku, ispirala je i pružala sljedećem. Mikhail ostade. Kada mu Bergo ponudi mjesto na podnožju kipa, sjede kraj njega.
„Jesi li i ti radio tamo?“
„Nisam.“
„Onda šta čekaš?“
Mikhail pogleda zatvorena vrata.
„Da vam plate. Red je. I vi imate porodice.“
Bergo se osmjehnu, pa pruži noge ispred sebe.
"Hvala ti."
Priđoše žena i dječak koje je Mikhail ranije vidio. Dječak pruži Bergi čašu vode
„Izvoli, tata.“
Bergo uze čašu i popi vodu. Njegova žena pomilova dječaka po kosi, zatim od muža uze praznu čašu i ispra je. Ponovo je napuni, pruži je sinu i zajedno nastaviše dijeliti vodu okupljenima.
Kada se vrata ponovo otvoriše, najprije izađoše Wardeni. Dvojica stadoše na prvu stepenicu, a ostali se rasporediše u širinu da zaklone prilaz. Kralj se pojavi iza njih i ostade na pragu.
Na glavi je imao krunu sa jedanaest šiljaka. Ruke je držao ispred sebe, jednu preko druge. Pogled mu pređe preko prozora okolnih kuća prije nego što se spusti na narod.
„Čuo sam vaše zahtjeve.“
Mikhail ustade zajedno s Bergom pored sebe.
„Budući da posao na kipu nije dovršen“, nastavi Teron, „isplata koja je obećana po završetku radova zahtijeva provjeru.“
„Niste nam dali da završimo!“ povika neko.
Kraljeve oči krenuše prema glasu.
„Niko nije rekao da vaš rad neće biti plaćen.“
„A kada će biti?“ upita Mikhail.
Teron ga ugleda.
Mikhail vidje kako mu se lice zategnu. Pogled mu ostade na njemu duže nego na bilo kome drugom.
„Emberline.“
Ljudi najbliži Mikhailu okrenuše se.
„Priđi.“
Ronik se pomjeri uz liniju stražara. Mikhail prođe kroz prostor koji mu otvoriše i stade pri dnu stepenica. Teron ga je gledao odozgo, kao da je nešto odlučivao. Zatim krenu niz stepenice, okružen Wardenima. Siđoše gotovo do kraja i stadoše pred Mikhailom. Nikada nije stajao ovako blizu Wardena. Onaj pred njim nije se pomjerao niti ga je pogledao. Odjednom mu je bilo hladnije. Mikhail je držao ruke uz tijelo.
„I ti si se vratio.“
„Jesam, Vaše Veličanstvo.“
„Vidiš. Učinio sam i tebi nešto dobro. Povukao sam potjernicu.“
Mikhail je čuo kako se ljudi iza njega utišavaju. Kralj je čekao.
„Hvala vam.“
Teronu se usne malo pomjeriše. Okrenu se i pogleda prema visokom balkonu u koji je bio uperen prst njegovog kipa, zatim vrati pogled na Mikhaila. Slušaoca gore nije bilo. Stajao je pred njim.
„A sada dolaziš ovamo i prozivaš me“, reče tiho. „Možda sam pogriješio."
„Ljudi pitaju kada će biti plaćeni.“
„Čuo sam ih“, ubaci mu se u riječ.
Tišina.
„Još im niste rekli. Vaše Veličanstvo.“
Ronik se zaustavi nedaleko od Mikhaila gledajući u kralja. Teron polako razdvoji ruke. Prsti mu se spustiše uz odjeću.
„Vrati se među njih. Dok se nisam predomislio.“
Mikhail se povuče bez naklona. Kralj to primijeti. Bergo se pomjeri da mu napravi mjesto. Kralj ga je posmatrao dok je odlazio među ljude. Još jednom pogleda preko glava okupljenih, prema udaljenim krovovima, pa pozva nekoga iz palate. Glasnik s listovima ponovo se pojavi.
„Donesite spiskove radnika. Ovdje ćete provjeriti imena i ono što im se duguje“, naredi kralj.
„Sve što je obećano?“ upita neko iz mase.
Teron ga pogleda.
„Nezadovoljan ste narod. Smanjio sam vam namete. Ipak, učiniću i ovo.“
„Je li sve?“ upita Bergo.
„Sve što je obećano“, Teron napokon reče.
Neko poče tapšati. Drugi povikaše, ali većina ostade na mjestu, gledajući prema čovjeku s papirima. Teron se okrenu i krenu prema vratima palate. Wardeni pođoše za njim. Dok se penjao, držao je glavu podignutu prema balkonu na palati, sve dok nije ušao.
Ubrzo iznesoše sto. Pisar sjede, raširi listove i pozva prvo ime. Ljudi počeše da se pomjeraju prema njemu, gurajući jedni druge dok Ronik ne naredi da stanu u red. Ovoga puta poslušaše brže.
Mikhail sačeka da Bergo priđe stolu. Gledao ga je kako pokazuje prstom na zapis, pa kako pisar nešto precrtava i dopisuje. Tek kada Bergo odstupi i klimnu ženi koja ga je čekala, Mikhail se udalji od stepenica.
Ronik ga sustiže kod kraljevog kipa.
„Jesam li ti rekao da ne dolaziš? A ti opet.“
Mikhail pogleda njegovu kopču.
„Niko nije povrijeđen.“
"Za sada."
„Kopča ti je otkopčana.“
Ronik spusti pogled na nju i ostavi je kako jeste. „Vidio sam. Neka je.“ Pročisti grlo. „Gdje si večeras?“
„U Starom Fenjeru. S Berisom.“
„Dobro. Ako završim ovdje, doći ću.“
"Nisam te pozvao."
Ronik mahnu rukom i potrča prema svojim ljudima.
* * *
Do krčme stiže predveče. Berisova kola stajala su uz zid otkrivena, a dva sanduka još su stajala u njima. Kroz otvorena vrata krčme dopirala je buka i miris kuvanog jela.
Beris je sjedio za stolom blizu ulaza, s nogom ispruženom preko malog stočića ispod prozora. Kada ugleda Mikhaila, odmaknu praznu zdjelu i pogleda ga od glave do pete.
„Eto te, čitav.“
„Rekao sam da ću doći.“
„Očekivao sam torbu.“
Mikhail sjede. Beris pozva krčmara i pokaza na svoju zdjelu, tražeći još jednu. Sačeka da se čovjek udalji prije nego što upita za palatu. Mikhail mu ispriča da će radnici biti isplaćeni.
„Je li gotovo sve?“
„Do sutra bi valjda trebalo biti.“
Beris klimnu. „Onda ćemo sutra čuti nešto novo.“
Mikhail pogleda njegove ruke na stolu.
„Pokušao sam ti napisati pismo.“
Beris zastade s čašom podignutom do pola.
„I da si ga napisao, ne bih ga pročitao.“
„Zašto?“
„Ne čitam ti ja to, osim ako imaš neku dobru robu.“
Mikhail mu je mislio pisati o tome. Da mu može dati i robu.
„Evo vas.“
Ronik je stajao na vratima. Otkači plašt dok im je prilazio i prebaci ga preko naslona slobodne stolice. Beris spusti čašu.
„Smetam?“
„Govorio je nešto pametno“, reče Beris. „Još nisam čuo do kraja.“
Mikhail ustade.
„Nisam vas upoznao. Beris. Prijatelj mog oca i trgovac. Ovo je Ronik.“
Ronik pruži ruku preko stola. Beris je prihvati.
„Aha“, reče Ronik. „Znači, ti si onaj s kojim radi.“
Beris pogleda Mikhaila. Osmijeh mu se polako raširi, pa ga skloni i pročisti grlo.
„Jesam. On mi je pomoćnik.“
Ronik privuče stolicu.
„Kaže da vam dobro ide.“
„Ide“, reče Beris. „Kad ga nađem.“
"Vidiš. Opet si tražen“, reče Ronik Mikhailu.
Mikhail sjede. "Šta ti je s ruke?"
"Ovo", reče Ronik i pokaza mu previjen prst. "Posjekao sam se na mač kad sam ga krenuo izvlačiti iz korice."
„Zašto si ga izvlačio?“ upita Mikhail.
"Krenuli su se gurati i eto. Ne znam. Valjda hoće da uzmu što prije. Kao da se plaše da će se kralj predomisliti."
"Dobro si ga previo", reče Beris. "Možda malo i previše."
"Ovako i treba. Ni prejako ni preslabo, taman da krv stane. Nosiću ga do sutra pa ću ga skinuti. Treba rani i vazduha da se oporavi."
Mikhail se nasmija.
"Kapetan sam sebe zamalo ubio."
Ronik ga bocnu laktom.
"De, de. Pusti mi moje muke." Okrenu se prema krčmaru i mahnu. „Daj i meni jednu.“ Pogleda Berisovu praznu zdjelu. „Uh, ogladnio sam dok vas gledam.“
„Pomoćniče“, reče Beris Mikhailu. „Zaboravio sam ti reći. Ostala su dva sanduka na kolima“, reče. „Unesi ih unutra, kraj onih vreća. Pazi na donji. Dno mu je slabo. Platili su već.“
Mikhail pogleda prema vratima, pa ponovo u njega. Beris uz osmijeh mirno uze čašu.
Ronik se nasloni na stolicu.
„Pomogao bih ti. Ali neću da ti smetam u poslu.“
Mikhail izađe. Uže je bilo tvrdo i zategnuto. Dok ga je odvezivao, kroz otvorena vrata začu Berisov glas.
„A ti si, dakle, taj.“
„Ja sam ja. Koji sam ja?“
„Kapetan kojeg sam tražio po gradu.“
„Tražio si mene?“
Mikhail podiže prvi sanduk i unese ga preko praga.
„Ostavio mi je poruku za tebe“, nastavi Beris. „Još u Blackwateru. Da ti kažem da je živ. Raspitivao sam se, ali rekli su mi da si otišao na istok.“
Ronik pogleda Mikhaila.
„Nisi mi to rekao.“
„Nije te pronašao.“
Mikhail spusti sanduk kraj vreća i vrati se po drugi. Ovoga puta podvuče dlan pod rasklimano dno. Beris se pomjeri na stolici da mu ostavi više mjesta kod prolaza. Mikhail izađe još jednom i sveza uže na praznim kolima. Ruke ga omotaše same, dvije petlje jedna preko druge, onako kako je naučio na brodu. Kada se vrati, pred njim je već stajala puna zdjela.
„Je li to sve?“ upita Berisa.
„Za večeras.“
Ronik se nasmija. Mikhail sjede i uze hljeb.
Neko za stolom pored govorio je da će kralj otvoriti zalihe za narod. Drugi ga ispravi: radnici će dobiti svoju platu. Krčmar ih prekide tražeći da pomjere čaše kako bi spustio vrč.
„Za isplatu je sve potpisano“, reče Ronik. „Vidio sam naredbu prije nego što sam otišao.“
Beris ovaj put zadovoljnije klimnu.
„To već vrijedi nešto.“
„Sutra ćeš moći da im prodaš svoju ribu“, reče Mikhail.
„Ako je ne prodaš ti. Pomoćnik si.“
„Nismo razgovarali o mojoj plati.“
„Nismo ni o tome kako si se ono vratio u grad.“
Mikhail zastade s hljebom u ruci.
Ronik zagrabi iz svoje zdjele. „Prvo ga pusti da jede.“ Primače zdjelu bliže, uhvati je previjenim prstom i trznu se.
„Ah, boli.“
Beris se nasmija.
„Možda ćeš i ti limpati na prst, kao ja na nogu.“
Ronik prestade jesti i pogleda ga.
„Od sada si mi najmrži čovjek.“
Mikhail se nasmija prvi. Beris se počeša po lošoj nozi i nasloni se. Napolju se oglasiše zvona, ali vrata krčme ostadoše otvorena. Niko nije ustao da požuri kući.