Poglavlje XXXIX: Velika kutlača

Dani u Ironfortu počeli su ličiti jedan na drugi. Ujutro bi Steelmark izveo ljude na čistinu ili ih rasporedio po zidovima, Ronik bi obilazio straže i skladišta, a poslije podne tvrđava bi utihnula pod vjetrom. Čuo bi se samo udarac čekića, konji koji su frktali u staji ili se negdje sa zida začuo vojnik koji doziva drugoga. Samo se ništa važno nije događalo.

Maska se još nije vratila. Mikhail je prestao svako jutro pretraživati sobu, ali bi se i dalje budio s rukom na licu. Nekad bi tek poslije shvatio šta traži. Tada bi ustao, obukao se i izašao prije nego što bi stigao razmišljati o tome.

Tog dana ručali su u dugoj prostoriji uz zapadni zid. Vrata su bila otvorena prema dvorištu jer se unutra nakupio dim, pa je vjetar povremeno ulazio i gasio krajeve svijeća na stolu. Jeli su gustu čorbu od onoga što je kuvar tvrdio da je meso, tvrd hljeb i nešto kiselo što je Frenik sipao iz glinenog vrča u svaku čašu koja mu se približila.

Ronik pomirisa svoju.

„Šta je ovo?“

„Piće.“

„To sam i ja zaključio.“

Frenik nastavi jesti. Steelmark otpi prvi, bez pitanja.

Ronik ga pogleda. „I?“

Steelmark slegnu ramenima. „Mokro je.“

„Odlično. Upravo to tražim od pića.“

Mikhail se nasmiješi i otpi. Nije bilo naročito dobro, ali poslije Tomarovog ruma stepenica je već bila dovoljno nisko.

Za stolom je sjedilo još desetak ljudi, uglavnom oni koji su upravo sišli sa straže. Razgovor se razvlačio između hrane, vremena i toga ko je prethodne noći zaspao u zapadnoj kuli i sada tvrdio da je samo „duže trepnuo“. Frenik je sjedio preko puta Mikhaila i umakao hljeb u čorbu.

„Ovo je dobro“, reče.

Ronik pogleda u svoju zdjelu.

„Ti si ovdje stalan. Koliko dugo?“

„Od kada znam za sebe.“

„Sad mi je sve jasno.“

Jedan mlađi vojnik pri kraju stola pogleda kroz otvorena vrata.

„Je li iko ikada prošao kroz cijelu močvaru?“

Nekoliko ljudi podiže glave. Frenik prestade žvakati. Čovjek pored njega uzdahnu. „Nemoj.“

„Šta?“

„Sad si ga pitao. Pričao je već četiri puta.“

Frenik polako spusti hljeb. Ronik se nasloni na sto.

„Ovo zvuči obećavajuće.“

„Nije“, reče vojnik.

„Onda je još više obećavajuće.“

Frenik obrisa ruke o hlače. „Ja sam išao duboko.“

Neko se nasmija, ali starac ga ne pogleda.

„Ne do kraja“, nastavi. „Niko ne ide do kraja jer niko ne zna gdje je kraj. Ali dublje nego što vi šaljete straže. Mnogo dublje.“

Steelmark je nastavio jesti. Ronik podiže čašu prema Freniku.

„Koliko duboko?“

„Tamo gdje močvara odjednom prestaje.“

Ronik spusti čašu. Frenik je gledao prema otvorenim vratima kao da močvaru vidi kroz kamen tvrđave.

„Sjećam se. Prvo nestane drveće. Poslije nestane i trava. Ostane samo crna zemlja i voda koja stoji u njoj. Kada staneš nogom, ne znaš je li ispod tebe kamen ili još mulja.“

„Ovo postaje sve bolje“, reče Ronik.

„Ćuti malo“, reče Frenik.

Ronik pogleda Steelmarka. Steelmark nastavi jesti.

„Sviđa mi se starac.“

Frenik nastavi kao da ga nije čuo. „Tri dana smo išli preko te zemlje. Možda četiri. Morali smo da pazimo gdje stajemo. Tamo vrijeme ne znači mnogo. Sve izgleda isto. Onda smo našli rupu.“

Jedan od vojnika se nasmija. „Naravno. Uvijek postoji šupljina.“

Frenik ga pogleda tek sada.

„Rupa.“

„Kolika?“

„Veća od Ironforta. Veća i od Veilcourta.“

Čovjek pored njega odloži kašiku. „Eto ga.“

Ronik se okrenu prema Mikhailu.

„Dobro. Sad me zanima koliko velika postane do kraja priče.“

Frenik se nagnu prema stolu.

„Ne znaš koliko je duboka.“

Smijeh malo oslabi.

„Stajali smo na rubu i nismo vidjeli dno. Bacili smo kamen.“

„I još pada?“ upita Ronik.

Nekoliko ljudi se nasmija. Frenik ga pogleda bez promjene izraza.

„Možda.“

Ronik podiže obrve i otpi.

„Pošten odgovor.“

„Kamen oko nje bio je crn“, nastavi Frenik. „Ali ne od vatre. Nisam nikada vidio takav kamen. Glatak na nekim mjestima, grub na drugima, kao da se zemlja jednom otvorila pa zaboravila da se zatvori.“

Steelmark podiže glavu.

„Dragar?“

Frenik slegnu ramenima. „Nazovi ga kako hoćeš. Ja sam vidio rupu.“

„Ko je bio s tobom?“ upita Steelmark.

„Ljudi koji više nisu ovdje.“

„Zgodno“, reče neko.

„Oko velike rupe bilo ih je još“, nastavi Frenik. „Stotine malih i velikih rupa. Neke široke koliko šaka, neke široke da konj propadne kroz njih. Neke su bile hladne.“ Otpi kiselo piće. „Neke su bile tople.“

Ronik se malo nagnu naprijed. „Kako rupa bude topla?“

„Ne znam.“

„Mislio sam da ti znaš sve.“

„Znam više od tebe.“

„To ti i nije neko znanje.“

Mikhail je slušao bez osmijeha. Ne zato što je vjerovao starcu, već zato što je u Veilcourtu čuo svakakve priče o takvim mjestima i čitao o njima u Orrinovim knjigama.

Frenik vrati čašu na sto.

„Najgore nije bila rupa. Zemlja je drhtala.“

Tišina se zadrža tek toliko da se začuje vjetar kroz otvorena vrata.

„Drhtala?“ upita jedan vojnik.

„Jeste. Pod čizmama, kao kada prisloniš uho uz velika vrata dok neko govori s druge strane. Ne čuješ riječi. Ali osjetiš.“

Vojnik koji se ranije smijao odmahnu glavom. „Lažeš.“

„Vjerovatno“, reče Ronik. „Ali nastavi. Sad već želim znati šta je iza vrata.“

Frenik otkinu još komad hljeba.

„Nisam ostao da saznam.“

„Prvi uvjerljiv dio priče“, reče Steelmark.

Frenik pokaza hljebom prema njemu. „Zato si mi uvijek bio draži.“

„Nikad prije nismo razgovarali.“

„Upravo zato.“

Za stolom se prolomi smijeh. Jedan mlađi vojnik odmahnu glavom.

„Prošle sedmice si rekao da si ubio medvjeda kutlačom.“

„Jesam.“

„Kutlačom.“

„Mali medvjed.“

Ronik već spusti čelo na šaku.

„Velika kutlača“, dodade Frenik.

Smijeh se ponovo razli prostorijom. Čak se i Steelmarku pomjeri kraj usana. Frenik nastavi jesti kao da nije rekao ništa neobično. Mikhail se nasmijao s ostalima, ali kada se razgovor prebacio na nešto drugo, još je neko vrijeme gledao kroz otvorena vrata.

Čovjek je tvrdio da se negdje duboko u Grimvastu nalazi crna zemlja. Rupa bez dna i kamen koji je topao. Ruka mu se podiže prema licu. Još ništa. Spusti je na sto i nastavi jesti.

* * *

Falio sam ti.

Otišao si bez mene.

Otvori oči i ostade nepomičan. Ruka mu dotače toplu keramiku na licu. Maska Pohlepe stajala je tu. Bez traga da ju je razbio o kameni zid. Držala se uz njega kao da nikada nije ni otišla. Mikhail pređe prstima preko obraza i vilice, provjeravajući da li je stvarna, a onda osjeti nešto još gore od samog njenog povratka. Tijelo mu prepozna toplotu. Nakon znojenja, nemira i ruke koja je stalno tražila nešto čega nije bilo, pritisak keramike djelovao mu je poznato.

Vrijeme je.

Glas je bio nekako slabiji nego prije, istrošen i udaljen, kao da se vraćao iz mjesta mnogo daljeg od Veilcourta. Mikhail se podiže na krevetu, ali masku još ne skide.

Ostavio si me.

„Zašto si se vratio?“ upita Mikhail. „Ne trebam te.“

Trebaš me.

Mikhail spusti noge na pod i ustade.

„Ne trebam. Veilcourt je ostao iza mene, i briga me za njega.“

Maska zaćuta. Nije bilo odgovora ni one poznate topline koja bi se pojačala kada joj se protivio. Samo je ostala priljubljena uz njegovo lice. Polako podiže ruke prema rubovima keramike, ali maska se ponovo javi.

Znaš gdje ti je mjesto.

„Ne znam.“

Znaš.

Zatim tiše:

Ja te nisam ostavio.

„Ostavi me.“

Mikhail zgrabi Masku objema rukama i povuče. Ovoga puta popusti gotovo odmah, mnogo lakše nego posljednji put u Veilcourtu. Istrgnu je s lica i ostade stajati kraj kreveta s keramikom među prstima. Trebao ju je samo baciti o pod. Već ju je jednom razbio, znao je da se može razbiti i znao je da će se vratiti šta god da učini. Ipak mu ruka nije krenula. Držao ju je. Govorio je sebi da zamahne, ali svaki put kada bi pokušao, nešto bi zaustavilo pokret prije nego što počne.

Tada se iz hodnika začuše koraci. Mikhail pogleda prema vratima, zatim prema maski. Nije imao vremena razmišljati. Gurnu je pod jastuk i sjede na rub kreveta baš kada se kvaka pomjeri. Vrata se otvoriše i Ronik uđe s mačem u ruci. Oštrica mu je bila spuštena, ali spremna. Pogled mu brzo pređe preko prostorije, stola, prozora i poda, zatim se zaustavi na Mikhailu. Tek kada ga vidje samog, napetost mu malo popusti i vrati mač u korice.

„Šta se dogodilo?“

„Ništa.“

Ronik ga pogleda onim izrazom koji je jasno govorio šta misli o odgovoru. „Čuo sam te kako vičeš. Koga kriješ?“

„Nikoga. Sanjao sam.“

Ronik nije otišao. Ušao je dublje u sobu i pogledao prema otvorenom prozoru, zatim prema stolu i uglovima prostorije. Radio je onako kako vojnik provjerava mjesto nakon što je čuo nešto zbog čega je izvukao mač.

„Siguran si?“

„Jesam, ne brini. Da je nešto, riješio bih.“

„Zvučalo je kao da se svađaš s nekim.“

Mikhail osjeti kako mu se leđa zategnuše.

„Vjetar je nešto oborio, probudio me, nešto sam opsovao. Ostatak je bio san.“

Ronik pogleda prema prozoru, ali na podu nije bilo ničega što je vjetar mogao oboriti. Pogled mu se zatim vrati preko prostorije i nakratko zastade na krevetu, malo iza Mikhailova ramena.

Na jastuku.

Mikhail se nije okrenuo. Nije smio provjeravati vidi li se keramika. Ronik napravi još jedan korak prema krevetu. Zatim stade.

Nije rekao ništa, niti je pokazao. Samo je gledao iza Mikhailovog ramena duže nego što je trebalo. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio isti kao prije.

„Vidiš. Tomar je bio u pravu. Taman sam i ja imao lijep san ali me ti probudi.“

„Izvini. Ali sanjao sam Emberveil.“

Roniku se lice promijeni.

„Hoćeš da pričamo o tome.“

„Ne treba, idi lezi. Pričao sam dovoljno.“

Ronik se osmjehnu.

„Dobro onda. Ako ti zatreba nešto, dođi po mene. Ili ako ti bude dosadno možemo zajedno u Grimvast da vidimo šta Frenik drži u onoj svojoj rupi. Možda nas pojede nešto i riješimo problem.“

„Dogovoreno.“

Ronik ga je još malo gledao, zatim se okrenu prema vratima i stade na pragu.

„Odspavaj.“

Izađe, a njegovi koraci polako nestadoše niz hodnik. Mikhail ostade sjediti na rubu kreveta. Tek tada se okrenu prema jastuku.

Dio bijele keramike virio je ispod njega, dovoljno da se vidi jedan dio pokvarenog osmijeha. Zaledio se. Ronik je gledao upravo tamo. Možda nije vidio šta je bilo, možda je pomislio da je samo tkanina ili svjetlost s prozora, ali Mikhail više nije bio siguran.

Izvuče keramiku i pogleda njeno lice. Bila je cijela. Bez ijedne mrlje ili ogrebotine, čista, savršeno čista. Tanka kao ljuska jajeta. Pokvaren osmijeh je stajao na njoj.

Vrijeme je, pomisli.

„Ne.“

Mikhail spusti masku na krevet i udalji se od nje. Priđe prozoru, otvorenom prema tamnom dvorištu Ironforta. Baklje su gorjele uz zidove, straže su se pomjerale po kulama, a iza njih nije bilo ničega osim noći. Veilcourt je bio daleko na zapadu. Bijes je tamo vodio maske jer mu je Slušalac tako naredio. Zavist je još bio negdje van njihovih ruku. Grad je ostavio čovjeku koji je sam priznao da zna udariti, pronaći i čuvati, ali ne i voditi. Mikhail je ostavio grad.

Možda samo da ode još jednom. Da provjeri šta je od njega ostalo. Pa će izaći i baciti masku i ponovo otići negdje. Ponovio je to jednom, pa još jednom. Svaki put mu je misao zvučala razumno. Barem da ode i razotkrije svako lice pa vidi šta će se desiti.

Čekao je da tvrđava utihne. Sjedio je kraj prozora, povremeno gledao prema maski na krevetu i slušao kako se glasovi u dvorištu gase jedan po jedan. Kada ostadoše samo straže i vjetar, ustade. Uze plašt, nešto hrane, vodu i stvari koje su mu trebale za put. Darinov mač opasa uz bok. Kamen Nade i Pohlepe već su mu visili oko vrata. Kada dođe do maske, zastade.

Mogao ju je ostaviti i bez nje otići u grad, i živjeti kao da se pod njim ništa ne dešava. Ironfort je bio dovoljno daleko. Ako je trebalo toliko vremena da ga pronađe, možda bi joj ponovo trebalo. Uze keramiku, umota je u komad tkanine, gurnu duboko u torbu i zategnu remen.

„Da te ne ostavim ovdje.“

Nije znao zašto je to rekao.

Izađe iz sobe i zatvori vrata bez zvuka. Hodnici barake bili su prazni. Na jednom kraju spavao je vojnik naslonjen na zid, glave spuštene na grudi, a negdje iza zatvorenih vrata neko je hrkao dovoljno glasno da ga vjerovatno čuju i na zidu. Mikhail siđe u dvorište i krenu prema konjušarnici. Nekoliko stražara ga pozdravi. On im uzvrati kratkim pokretom glave i nastavi. Niko ga nije pitao gdje ide, niti je on bio njihov vojnik. U konjušnici pronađe svog tamnoplavog konja u posljednjoj pregradi. Životinja podiže glavu čim ga začu i priđe vratima. Mikhail joj pređe rukom preko grive.

„Idemo kući.“

Konj frknu i gurnu mu njušku prema ramenu.

„Nemoj se previše radovati.“

Osedla ga polako, pazeći da ne napravi buku, zatim ga izvede u dvorište i uzjaha. Rana ga sada nije zatezala. Okrenu konja prema zapadnoj kapiji.

Dvojica stražara stajala su kod nje. Jedan uspravno, drugi na stolici uza zid, glave zabačene unazad i otvorenih usta. Kada začu kopita, budni ga laktom udari u rame. Drugi se trgnu, gotovo ispusti koplje i skoči na noge.

„Gospodine Mikhail?“

„Otvorite.“

Stražar pogleda prema vratima, zatim prema njemu.

„Kuda idete?“

„Moram izaći.“

„Kapetan je naredio da se noću kapija ne otvara.“

Mikhail dovede konja korak bliže. „Vratiću se.“

Stražar nije izgledao kao čovjek kojem se sviđa što mora odbiti nekoga koga je Ronik doveo sa sobom, ali svejedno odmahnu glavom.

„Žao mi je. Ronik je rekao da niko ne prolazi kada padne noć.“

„Onda probudi Steelmarka.“

„Neće trebati.“

Glas dođe iz mraka uz unutrašnji zid. Steelmark je stajao naslonjen na dovratak male stražarske prostorije, bez oklopa, u tamnoj tunici, s nožem u jednoj ruci i jabukom u drugoj. Izgledao je kao da je tamo već neko vrijeme. Odsiječe tanak komad jabuke, pojede ga i pogleda Mikhaila.

„Pustite ga.“

Stražari odmah krenu prema mehanizmu kapije. Mikhail je još gledao Steelmarka.

„Ronik je rekao da se ne otvara.“

„Ronik je kapetan, a ti si jedan od njegovih ljudi.“ Steelmark odsiječe još jedan komad jabuke. „Kuda ideš?“

„Veilcourt.“

„Zna li Ronik?“

„Ne zna.“

To ga je natjeralo da podigne glavu. Kapija se iza njih polako otvarala, drvo je strugalo preko kamena, a hladan noćni vazduh je ulazio kroz sve širi procjep. Steelmark je nastavio gledati Mikhaila onako kako ga je nekada gledao na obuci kada bi znao da nešto krije, ali još nije odlučio vrijedi li ga natjerati da govori.

„Onda će biti ljut. I na tebe i na mene.“

„Vjerovatno.“

Steelmark uzdahnu i pogleda prema kapiji.

„Dobro onda. Nastavi. Ja te vidio nisam.“

Mikhail već potjera konja, ali Steelmark ga zaustavi glasom.

„Emberline.“

Ponovo podiže jabuku.

„Nemoj poginuti.“

Mikhail klimnu i potjera konja kroz kapiju. Iza njega teški hrast poče se zatvarati. Spusti se niz otvorenu padinu pod zidinama Ironforta, zatim izađe na put koji je vodio prema zapadu. Mjesečina je bila dovoljna da vidi zemlju pred sobom, i ubrzo tvrđava mu ostade iza leđa. Tek tada iz torbe uz njegov bok dođe toplota.

Kući.

Mikhail stegnu uzde.

„Da.“

Nije znao je li odgovorio sebi ili njoj.