Poglavlje XII: Istočna kapija
Mikhail stiže do Ronikove kuće dok je noć još držala grad. Poderanu crnu odoru nosio je presavijenu pod rukom, s rukavicama skrivenim među njenim naborima.
Dvojica stražara stajala su pred drvenom ogradom. Čim ga ugledaše, jedan istupi i podiže ruku.
„Pečat.“
Mikhail stade. Kralj mu još nije dao pečat.
„Nemam ga.“
Stražar ga odmjeri pod svjetlošću fenjera. Oči mu pređoše preko njegovog lica, mača i smotane crne tkanine pod rukom.
„Niko se ne smije kretati poslije Zakona Zvona bez pečata.“
Mikhail je ćutao. Stražar se tada bolje zagleda u njega i lice mu se promijeni.
„Ser Mikhail? Izvinite, ser. Naređenje je novo. Nisam vas odmah prepoznao.“
Pomjeri se u stranu.
„Je li Ronik unutra?“ upita Mikhail.
Stražari se pogledaše.
„Nije se još vratio“, reče prvi.
„Odakle?“
„Dužnost. Samo je to rekao.“
To je moglo značiti palata, kapela, baraka ili bilo koje mjesto na koje je kapetan morao ići po noći. Mikhail nije pitao dalje.
„Sačekaću ga unutra.“
„Naravno, ser.“
Mikhail pređe dvorište i uđe u kuću. Unutra je bilo mračno i hladno. U ognjištu je ostalo malo žara, dovoljno da pokaže obrise stola i stolica. Zapali lampu, zatvori vrata i položi crnu odoru preko stolice pred ognjištem. Zatim raspiri žar i naloži vatru da je osuši. Raširi tkaninu koliko je mogao. Poderani dio visio je preko jednog kraja, siv od prašine i kamena. Položi rukavice preko nje, jednu uz drugu, pa sjede.
Čekao je.
Ponekad bi se izvana začuo korak jednog od stražara. Jednom i tih razgovor koji je prestao čim je neko prošao ulicom. Kuća se postepeno grijala. Grlo ga je boljelo pri svakom gutanju.
Na stolici pred njim crna odora izgledala je tamnije od svega u sobi. Crveni vez uz rubove hvatao je svjetlost lampe i ponovo je gubio svaki put kada bi plamen zadrhtao. Ronik će znati šta treba učiniti.
Umor ga je polako savladao. Mikhail zabaci glavu i zaspa.
Kapija se otvori.
Mikhail se cimnu. Koraci pređoše preko dvorišta i vrata kuće se otvoriše.
Ronik uđe. Plašt mu je bio mokar po ramenima, a kosa prilijepljena uz čelo. Zatvori vrata za sobom i tek tada ugleda Mikhaila. Oči mu odmah pređoše na crnu odoru i rukavice koje su se sušile preko stolice.
„Šta se dogodilo? Otkud ti ovdje?“
„Sjedni.“
Nešto u Mikhailovom hrapavom glasu natjera ga da posluša. Ronik skide plašt i ostavi ga kraj vrata. Zatim priđe i sjede nasuprot njemu, pogled mu skliznu na Mikhailov vrat.
„Šta ti je to?“
Mikhail dodirnu grlo. Znao je šta vidi. Tamne modrice s obje strane, tamo gdje su se prsti zabili.
„Ne znam odakle da počnem.“
Mikhail poče od čovjeka u svojoj kući. Od Maske Bijesa, borbe i žarača kraj ognjišta. Ispriča mu kako je navukao njegovu odoru i masku, kako je Blijeda Maska Tuge ušla, dovršila čovjeka na podu i povjerovala da je tijelo Mikhailovo. Zatim o kolima, skrivenom ulazu i hodnicima pod gradom. Spomenu mu vrata označena maskama. Ispriča mu o Maski Radoznalosti i odaji u kojoj su on i sedam Bijelih Maski stajali pred glasom iz mraka. O Bijeloj Maski Tuge. Maski Žalosti. Slušaocu.
„Slušalac“, ponovi Ronik. „Jesi li mu vidio lice?“
„Nisam vidio ni oblik.“
Mikhail mu prenese šta su govorili o njegovom tijelu. Kako je kuća očišćena. Kako su vjerovali da je mrtav i da ga upravo polažu u zemlju. Ispriča mu i o pergamentu, desnoj ruci koja ga je odala i znaku na zglobu Maske Radoznalosti.
Ronik dugo nije rekao ništa. Oči mu se vratiše prema odori. Pruži ruku i privuče je sebi. Zatim pronađe poderani dio i malo ga razmaknu. Prašina i sitni komadići kamena bili su utisnuti među vlakna. Nekoliko zrnaca pade na pod. Ronik ostade gledati u njih.
„Ronik.“
Nije odmah podigao glavu.
„Sve ovo je pod gradom“, reče Mikhail. „Ispod Kapele od Veila. Možda i dublje.“
Ronik pusti tkaninu i nasloni se u stolici.
„Ako su već poslali nekoga da te ubije, znali su da si vidio Masku Tuge.“
„A sada znaju da sam ušao dolje. Mislim da je Radoznalost shvatila.“
„Kako tačno?“ upita Ronik.
„Rekla mi je da ne pripadam tamo.“
„I pustila te da odeš?“
„Niko me nije zaustavio dok nisam počeo bježati. Neki su vjerovatno mislili da sam njihov. Pred izlazom mi je maska pala s lica i razbila se.“
Ronik se okrenu prema vratima, pa prema prozoru.
„Možda su htjeli da izađeš.“
Ta misao već je pala Mikhailu na pamet.
„Ne bi me pustili tek tako.“
Napolju se začu vika. Jedan od stražara kraj ograde povika nešto što nisu razumjeli. Drugi glas odgovori, oštriji i glasniji. Metal udari o drvo.
Ronik priđe prozoru i razmaknu zastor tek toliko da pogleda napolje. Pred kapijom su stajala četvorica stražara u tamnosmeđim plaštevima. Ronikova dvojica držala su im put.
„Po čijem nalogu?“ upita jedan od njih.
„Kraljevom.“
„Pokaži ga.“
„Ne moram ga pokazivati tebi.“
Jedan od pridošlih podiže glas prema kući.
„Kapetane Ronik! Je li Mikhail Emberline unutra?“
„Jeste. Stigao je noćas“, odgovori stražar pred kapijom.
Ronik spusti zastor. Mikhail ustade i okrenu se prema zadnjem dijelu kuće.
„Kako znaju da sam ovdje?“
„Bježi“, reče Ronik.
„Kuda?“
„Iz grada.“
„Ronik...“
„Nemoj u Emberveil.“ Zgrabi ga za nadlakticu. „Ne idi ni blizu njega. Moraš izaći iz Veillandsa.“
Napolju ponovo udariše o kapiju.
„Kapetane Ronik! Otvorite!“
„Kuda onda?“ upita Mikhail.
Ronik ga pogleda pravo u oči.
„Ardenfall. Tamo te neće tražiti. Kako god umiješ, stigni što prije. Kada ovo prođe, naći ću te.“
„A ti?“
„Ja sam kapetan kojeg je postavio kralj. To će ti kupiti nešto vremena.“
„Doći će i po tebe.“
„Već su došli.“
Ronik zgrabi odoru sa stolice, prebaci rukavice preko nje i sakri sve ispod jedne daske u uglu sobe.
„Ovo ostavi ovdje. Kasnije ću vidjeti šta ću s tim.“
Prednja vrata zadrhtaše pod udarcem.
„Zadnji prozor“, reče Ronik. „Preko ograde, pa uz zid. Ne izlazi na glavnu ulicu.“
„Ronik.“
Ponovo ga uhvati za nadlakticu.
„Idi.“
Mikhail potrča prema zadnjem dijelu kuće. Kada podiže prozor, Ronik odškrinu prednja vrata.
„Šta se događa?“ začu ga kako pita.
„Tražimo Mikhaila Emberlinea.“
„Onda ga tražite negdje drugo.“
Mikhail se provuče kroz prozor i spusti u mokro blato. Preskoči drvenu ogradu i pritisnu se uz kameni zid. Iza njega se začu guranje.
„Skloni se, kapetane.“
„Ovo je moja kuća.“
„Više nije važno čija je. Stražari su nam rekli da je ovdje.“
„Bio je. Već je otišao.“
Vrata udariše o zid.
Mikhail krenu kroz mrak. Zora se još nije vidjela, ali noći je ostalo malo. Potrča pogrbljen uz zadnju stranu kuća. Na prvom uglu zastade, osluhnu, pa nastavi kroz uzak prostor između zida i drvenih šupa. Ulica pred njim bila je osvijetljena s dva fenjera. Kod raskrsnice su stajala dvojica stražara. Mikhail se povuče u sjenku.
„Kažem ti, Zakon Zvona nema smisla“, govorio je jedan. „Ni do vlastite kuće čovjek ne može bez papira. Sutra će nam tražiti pečat da se odemo posrati.“
Drugi zijevnu.
„Idi to reci kralju ako smiješ.“
Krenuše prema drugom kraju ulice. Mikhail sačeka da mu okrenu leđa, zatim pređe iza njih. Kretao se uz zidove, iz sjene u sjenku, sve dok u daljini ne ugleda istočnu kapiju.
Mislio je popeti se gore i ući kroz onaj prolaz u zidu što mu je Beris pokazao. Što mu je otac sagradio i samo on znao za njega. Ali stražari su stajali odmah ispod njihovih stepenica. Nije mogao proći, a stražarima će doći smjena. Mislio je brzo, zatim se sjeti Berisa i njegove kuće. Okrenu se prema njoj.
Berisova kuća nalazila se u glavnoj ulici koja je vodila prema istočnoj kapiji. Iza kuće, uz zid niske štale, stajala su mala trgovačka kola prekrivena tkaninom. Jedan konj bio je privezan uz ogradu, spuštene glave pod kišom.
Mikhail pokuca na vrata. Niko ne odgovori. Pokuca ponovo, jače. Na spratu se otvori kapak.
„Ko je?“
„Ja.“
Beris proviri, zatim brzo povuče glavu. Nedugo potom vrata se otvoriše. Na sebi je imao dugu košulju, a u ruci nož.
„Mikhail? Šta radiš ovdje?“
„Idem s tobom u Ardenfall.“
Beris odmjeri njega, pa praznu ulicu.
„U ovo doba?“
„Odmah.“
„Ali krećem prekosutra.“
Mikhail ga uhvati za košulju i privuče bliže.
„Berise. Sada.“
Beris spusti oči prema njegovoj tunici.
„Šta si uradio?“
„Traže me.“
„Ko?“
„Kraljevi ljudi.“
„Zašto?“
„Ne mogu ti sada reći.“
„Onda ne mogu ni ja tebe sada voziti.“
Mikhail ga nije puštao.
„Dužan si mi.“
Berisovo lice se promijeni.
„Nemoj.“
„Darin ti je spasio život.“
„Znam šta je uradio.“
„Onda znaš da si mi dužan. Rekao si mi.“
Beris odgurnu njegovu ruku.
„Ne koristi njega da bi mene natjerao.“
„Izvini. Nemam ništa drugo.“
Beris stisnu vilicu i okrenu se prema istočnoj kapiji.
„Ako nas uhvate, objesiće mene pored tebe.“
„Neće nas uhvatiti.“
„To kažu svi ljudi prije nego ih uhvate.“
Zataknu nož za pojas i otvori vrata šire.
„Upadaj.“
Mikhail uđe. Beris se okrenu prema njemu.
„Imamo jedan problem.“
„Koji?“
„Da bih te sakrio u kola, moram ubaciti još robe. S tobom i svim tim teretom jedan konj neće izdržati do Ardenfalla.“
Mikhail se sjeti tamnoplavog konja kojeg je iznajmljivao kada bi išao u Emberveil i puta kojim ga je vodio po Kamen Pohlepe.
„Imaš pečat za kretanje?“
„Imam.“
Mikhail izvadi vrećicu s novcem i baci mu je. Beris je uhvati i pogleda.
„Otiđi do južne kapije. U štali traži tamnoplavog konja.“
„Tamnoplavog? Siguran si da je takav?“
„Jesam. Kupi ga, ali ne govori da sam te ja poslao.“
Beris je neko vrijeme razmišljao, pa klimnu.
„Dobro. Ti upregni moga, ubaci ostalu robu i navuci platno. Eto me brzo.“
Beris izađe.
Mikhail se prihvati posla. Svaki zvuk s ulice mogao je biti smjena koja ide prema istočnoj kapiji. Upregnu konja koji je čekao uz ogradu, zatim u kola složi niske sanduke, vreće soli i svežnjeve sušene ribe. Kožne mješine spusti uz bočnu dasku i sakri ih ispod presavijenog platna. Upravo je navlačio platno preko posljednjeg luka kada začu kopita u ulici.
Beris se pojavi iza ugla vodeći tamnoplavog konja. Konj podiže glavu čim ugleda Mikhaila i gurnu njušku prema njemu. Mikhail mu položi dlan na vrat.
„Sreća pa je starac razumio šta tražim. Je li to taj?“
„Jeste. To je taj.“
„Mikhail, crn je.“
„Meni je tamnoplavi.“
Beris klimnu.
„Rekao je starac da ga je nekome obećao za pola cijene“, reče Beris. „Meni je tražio punu.“
„Meni ga je obećao.“
„E pa, ja nisam ti. Skoro sve što si mi dao potrošio sam na njega.“
„Nema veze. Samo da izađem odavde.“
„Dobro. Sada imaš konja, ali ne znam čime ćeš hraniti ni njega ni sebe.“
Mikhail uze uzde.
„Snaći ću se.“
„Hoćeš. Hajde, upregni ga.“
Zajedno ga upregoše uz prvog. Kada zategnuše posljednji remen, Beris podiže platno i dobaci Mikhailu stari smeđi ogrtač.
„Iza vreća. Spusti se što niže.“
Mikhail se pope i leže na dno kola. Miris soli i sušene ribe bio je toliko jak da ga odmah zapeče u povrijeđenom grlu. Navuče ogrtač preko sebe. Beris naslaga dva prazna platnena džaka preko njegovih nogu.
„Ne pomjeraj se i ne diši glasno.“
„Nisam siguran da mogu oboje.“
Beris ga pogleda ispod platna.
„Onda miriši na ribu i nadaj se da će ih smrad odbiti.“
Spusti platno. Tama ga zatvori zajedno s mirisom soli, ribe i vlažnog drveta. Kola se zaljuljaše kada Beris sjede naprijed i pokrenu konje. Mikhail je ležao na leđima i gledao u tamu tik iznad lica. Tako je ležao i onaj čovjek. U kolima pred njegovom kućom, pod platnom, dok su ga mrtvog vukli kroz grad. Gadna misao.
Kola zaškripaše prema kapiji. Zatim usporiše i stadoše.
„Stoj.“
Mikhail prepozna glas.
Joren.
„Kasno putuješ, Berise.“
„Rano“, odgovori Beris. „Samo još nije stiglo jutro.“
„Imaš pečat?“
Začu se pomjeranje kože i metala.
„Imam.“
Nastade kratka tišina.
„Dobro. Ovaj je samo za kretanje. Gdje ti je papir za robu?“
„Evo ga.“
Joren je ćutao.
„So i riba?“
„So i riba.“
„Za Ardenfall?“
„Ako me nastavite zadržavati, vjerovatno za otpad.“
„To nas ne sprečava da pogledamo je li ovdje samo ono što piše.“
Neko priđe zadnjem dijelu kola. Mikhail začu čizme odmah uz točak. Platno se podiže i hladan vazduh uđe unutra.
„Uh… Šta ti ovdje ovoliko smrdi?“ upita Joren.
„Sušena riba.“
Joren spusti fenjer niže. Svjetlost se provuče kroz uske otvore među vrećama. Mikhail prestade disati. Jorenova ruka skliznu pod platno. Pomjeri jedan svežanj sušene ribe, zatim pritisnu vreću soli. Prsti krenuše dalje, prema smeđem ogrtaču. Prema Mikhailu.
Dotakoše mu rame i zadržaše se.
Jorenova šaka pritisnu jače. Kroz tkaninu je morao osjetiti tvrdoću Mikhailovog ramena. Mikhailova ruka ležala je ispod ogrtača, spremna da mu zgrabi zglob.
„Otvori ovo“, reče Joren.
„Šta?“
„Ovo ispod.“
Beris zaćuta. Joren povuče kraj ogrtača za nekoliko prstiju. Ako povuče još jednom, gotovo je.
Krenu da povuče.
„Alkohol“, reče Beris.
Jorenova ruka zastade.
„Šta?“
„Alkohol. Ništa drugo.“
„Znaš da je to kažnjivo.“
„Znam.“
„Mogao bih te privesti. Ili gore.“
„Mogao bi.“
Platno ostade podignuto. Joren još nije sklonio ruku. Beris uzdahnu kao čovjek kojem je dosadilo skrivati nešto mnogo manje važno nego što stražar zamišlja.
„Ili možeš uzeti jednu za sebe.“
„Daj“, izgovori Joren prebrzo. „Noć je duga, a Zakon Zvona ne zna za žeđ.“
Zašušta koža. Mikhail zamisli mješinu kako prelazi iz ruke u ruku. Joren konačno izvuče šaku. Platno pade.
„Traže nekog viteza noćas“, reče Joren. „Maloprije je stiglo naređenje. Iskreno, nisam ga ni slušao. Digli su pola straže, a ja stojim ovdje na kiši i provjeravam kola.“
„Nezahvalan posao“, reče Beris.
„Jeste.“
Čep se izvuče uz tih zvuk. Gutljaj.
Mikhail ostade nepomičan i pokuša disati polako. Napolju se začu još jedan gutljaj, zatim drugi.
„Nije loše“, reče Joren. „Imaš li još ovoga?“
„Imam, ali ne mnogo.“
„Nema veze. Daj.“
Beris siđe s kola, priđe zadnjem dijelu i gurnu ruku pod platno. Nije tražio. Znao je tačno gdje se druga mješina nalazila.
„Evo.“
Joren je uze.
„Mogu li sada proći?“ upita Beris.
„Možeš.“
Beris se vrati na kola. Tek što se konji pokrenuše, Joren ponovo udari dlanom po bočnoj strani kola. Zastadoše. Mikhail se sav zategnu.
„Berise.“
„Šta je sad?“
„Navrati opet.“
Kola krenuše. Točkovi pređoše preko kamenog praga istočne kapije. Jedan, zatim drugi.
Mikhail ostade nepomičan ispod platna sve dok zvuci kapije i stražara ne utihnuše daleko iza njih. Kola zatim skrenuše lijevo i nastaviše prema sjeveru. U daljini se oglasiše zvona iz Kapele od Veila.
Mikhail je krenuo prema Ardenfallu.