Poglavlje XXI: Crne zastave
Mikhail otvori oči. Iznad sebe ugleda grede i zid od tamnog drveta uz koji je ležao.
Bio je u Valdemirovoj kući.
Preko njega je ležala deka, glava mu je bila na jastuku, a oko grudi je imao čvrsto omotanu tkaninu. U ustima je osjećao krv, ali nije bio siguran odakle je došla. Ostade tako, pokušavajući shvatiti šta se sve dogodilo. Zatim podiže glavu, ali nečija ruka uhvati ga za podlakticu.
„Lezi.“
Valdemir je sjedio pored kreveta i nožem oblikovao komad drveta. Mikhail se ipak osloni na lakat, ali bol ga presiječe kroz grudi i vrati nazad.
„Rekao sam ti. Lezi.“
Mikhail zatvori oči i sačeka da bol popusti. Komad drveta u Valdemirovim rukama već je imao glavu konja.
„Koliko sam ovdje?“ upita.
„Od sinoć.“
„Kako sam došao?“
„Ja sam te pronašao.“
„Konj?“
„U štali.“
Sjećanje mu se vrati odjednom. Bijele maske. Crni mačevi. Četiri konja na ivici čistine. Topao konjski jezik preko njegovog lica.
„Gdje si me našao?“
Valdemir spusti nož.
„Na čistini, nedaleko od kuće.“
„Kako si znao gdje sam?“
„Nisam znao. Vratio sam se jer te dugo nije bilo.“
„Rekao sam ti da ću brzo doći.“
„Jest. Ali nisam mogao spavati. A tebe još nije bilo.“
Mikhail zaćuta. Valdemir ustade, priđe stolu i nasu vodu u drvenu čašu, pa je donese do kreveta.
„Čuo sam konja. Stajao je iznad tebe. Nije mi dao da priđem dok me nije prepoznao.“
Mikhail prihvati čašu, ali nije mogao dovoljno podići glavu da pije. Valdemir mu je pridržao potiljak. Voda je bila hladna i svježa. Mikhail je imao osjećaj da nikada ljepšu nije popio. Isprazni cijelu čašu.
„Dobra.“
„Jest.“
Mikhail se nasloni na lakat.
„Je li još neko bio tamo?“
„Nisam nikoga vidio.“
Valdemir se vrati na stolicu i nastavi oblikovati konja.
„Mikhaile, šta se dogodilo tamo?“
Mikhail se ukoči.
„Otkud ti moje ime?“
Valdemir podiže oči s drvenog konja.
„Kako neću znati? Pa to ti je ime.“
„Ne sjećam se da sam ti ga rekao.“
„Nisi. Beris mi je rekao.“
„Zašto me onda zoveš Grdar?“
„Pa tako se prezivaš. Mislio sam da hoćeš da te zovu po prezimenu kao što vi to radite na jugu.“
Mikhail polako spusti glavu na jastuk.
„Prezivam se Emberline. Grdar je izmišljeno ime.“
Valdemirov nož zastade na drvetu.
„Što si ga izmišljao?“
Mikhail ga je dugo gledao. Ako je Beris već rekao njegovo ime, više nije imalo smisla da pred Valdemirom nastavlja istu laž.
„Mogu li ti vjerovati?“
Valdemir prestade guliti drvo.
„Možeš. Tvoj prijatelj Beris mi vjeruje.“
Mikhail spusti glas.
„Postoje ljudi zbog kojih sam pobjegao iz Veilcourta“, reče. „Vidio sam nešto što nisam smio. Čak je i kralj umiješan u to. U to više ne sumnjam.“
„Kakvi ljudi?“
„Skupljaju se ispod Veilcourta. Nose maske.“
Mikhail je čekao. Valdemir je razmišljao.
„Valdemire.“
„A ti ljudi. Znam.“
„Kako znaš za njih?“
„Viđao sam ih.“
„Gdje?“
„U šumi. Ponekad prođu noću dok siječem drva. Vidio sam ih par puta.“ Valdemir ponovo povuče nožem preko drveta. „Ali ja gledam svoja posla. Ne zanima me ko su ni šta rade. Mislio sam da je to neka posebna vojska koja može prolaziti između Veillandsa i Zemlje Ardenfall. Viđao sam ih i dok je rat trajao.“
„Valdemire, oni su opasni.“
„Tebi možda jesu. Meni nisu.“
„Četvorica su sinoć krenula za mnom. Takve još nisam vidio. Kada sam došao do one čistine gdje si me pronašao, samo su stali.“
Valdemir klimnu kao da mu je Mikhail rekao nešto sasvim obično.
„Jest. Ne ulaze u ovaj dio.“
„Kako znaš?“
„Vidio sam.“
Mikhail ga je čekao da nastavi.
„Dođu do iste strane šume i stanu. Kao da ispred njih ima zid koji mi ne vidimo. Nekad pogledaju prema meni. Ja se okrenem i nastavim cijepati.“
„Zašto neće ovamo?“
Valdemir slegnu ramenima.
„To pitaj njih.“
Nastavi oblikovati drvenog konja. Mikhail pomjeri deku.
„Moram ići.“
Ponovo se pokuša podići. Ovaj put uspije sjesti, ali odmah pritisnu ruku uz grudi.
„A kuda ćeš takav?“ upita Valdemir.
„Moram kod Lire. Brinuće.“
„Nije ti ona žena. Ona može sačekati. Lezi dok se ne oporaviš. Ima hrane, vode i vatre.“
„Dobro onda. Ostaću samo večeras“, reče Mikhail. „Sutra idem.“
„Nećeš.“
„Ne mogu više ostajati. Ne želim da smetam.“
Valdemir pogleda oko sebe, kao da provjerava koliko mu Mikhail zaista može smetati.
„Ležiš.“
„Zato i smetam.“
„Jest. Mnogo.“
Tada u sobu uđe Aska.
„Je li, kako je ovaj, a?“
„Evo vidiš.“ Valdemir pokaza nožem prema Mikhailu. „Već bi da ustaje.“
„Eto šta čovjeku uradiš. Odvedeš ga u šumu i ostaviš samog.“
Okrenu se prema Mikhailu.
„A ti, hajde da jedeš ako već možeš sjediti.“
Mikhail klimnu. Pokuša ustati, ali noge ga nisu odmah poslušale. Valdemir ostavi nož i priđe mu.
„Hajde, viteže.“
Obgrli ga svojom debelom rukom i podiže. Mikhailu se bol razli kroz grudi, ali ostade na nogama. Zajedno izađoše iz sobe i pređoše u glavnu prostoriju, gdje ga Valdemir spusti za sto.
„Eto“, reče. „Ostani još koji dan. Dok ne budeš mogao sam.“
„A gdje će moja tetka spavati ako on ostane, a?“ upita Sopi.
„Nisam znao da očekujete goste“, reče Mikhail.
„Dolaze večeras, ali neće prespavati“, odgovori Aska. „Samo su u prolazu.“
Iz ormara izvadi štrudlu od šumskih jagoda i spusti je na sto.
„Dolazi s mužem i dječakom. Neće ostajati dugo.“
Podijeli im drvene čaše i nasu mlijeko.
„Ti ćeš ostati dok se ne oporaviš i smetati.“
Valdemir podiže glavu.
„Ko smeta?“
„Obojica.“
„Jest.“
Gosti stigoše kada se sasvim smračilo. Neko zalupa na roza vrata. Aska ih otvori.
Ispred su stajali visok čovjek uskih ramena, s kratkom bradom i snijegom po kaputu, dječak Sopinih godina i žena crne kose i blijedog lica. Izgledala je mlađe od čovjeka, čak i od Aske. Lice joj je bilo lijepo, gotovo previše mirno za hladnoću s koje je upravo ušla. Sopi joj potrča u zagrljaj.
„Tetka!“
Aska se nasmija, zatim pokaza prema čovjeku.
„Ovo je Rekan.“
Rekan priđe i pruži Mikhailu ruku.
„Grdar.“
Mikhail mu stegnu šaku lijevom rukom.
„Šta je s tom drugom?“ upita Rekan. „Ne radi, a?“
„Radi. Samo neće danas.“
Rekan primijeti zavoj oko njegovih grudi.
„Je li to Valdemirovo drvo?“
„Nije bilo teško pogoditi.“
Rekan se nasmija i opsova nešto u čemu se našlo i Valdemirovo ime. Dječak se približi Mikhailu.
„Kako te udarilo? Je li palo na tebe?“
„Više sam ja udario njega. Konj je brzo prošao ispod niske grane, a ja nisam gledao.“
„Je li bilo mnogo krvi?“
„Sekane“, opomenu ga Rekan.
„Dobro. Neću više pitati.“
Ode sa Sopi u njenu sobu da mu, kako je rekla, pokaže nove drvene igračke koje joj je Valdemir napravio. Žena posljednja uđe u kuću. Skinu kaput i pruži ga Aski. Odmjeri Mikhaila od lica do zavoja oko grudi, pa sjede za sto.
Večera je prošla mirno. Rekan i Valdemir pričali su o drvetu, smrznutom putu i mostovima koji povezuju grad. Aska se žalila da su stigli kasnije nego što su rekli. Rekan joj objasni da je Sekan prespavao veći dio dana i da su zato krenuli kasnije. Mikhail je uglavnom ćutao. Jeo je polako. Svaki pokret desne ruke zatezao mu je rame. Žena je sjedila preko puta njega i govorila samo kada bi joj se neko obratio. Pitala je Asku za kuću, Valdemira za posao i Sekana je li ponovo polomio noge Sopinim igračkama. Ponekad bi joj pogled skrenuo prema Mikhailu, zadržao se kratko, pa nastavio dalje.
Poslije večere Sopi i Sekan zaspaše pored ognjišta, još obučeni.
„Hajdemo“, reče Rekan. „Ovaj naš je zaspao. Opet ga moram nositi cijelim putem.“
Žena se spremi ustati, ali Aska joj stavi ruku na rame.
„Čekajte. Skoro ste došli, a već biste išli. Ostanite još malo.“
Žena pogleda Rekana. On klimnu.
„Dobro. Da ga barem prebacim u sobu.“
Rekan podiže Sekana, a Valdemir uze Sopi. Zajedno odoše prema sobi. Aska tada izađe da provjeri je li Valdemir zatvorio štalu.
Mikhail ostade sam sa ženom.
„Ti nećeš dugo ostati“, reče mu ona.
Mikhail spusti oči prema svojim rukama.
„Neću. Samo večeras.“
„Zašto?“
„Ne mogu više ostajati ovdje. Ne želim da im smetam.“
Žena se jedva osmjehnu i okrenu glavu prema zatvorenim vratima sobe.
„Dobro. Ovo nije mjesto na kojem se ostaje. Oni su dobri ljudi.“
„Jesu.“
Način na koji je to rekla nije mu se svidio. Mikhail se malo nagnu prema njoj, proučavajući joj lice na svjetlosti vatre. Previše mirno. Previše sigurno u riječi koje je izgovarala. Ona se okrenu prema ognjištu. Vatra joj na trenutak promijeni boju lica.
„Gradovi se mijenjaju brže nego što ljudi shvataju“, reče. „Veilcourt već nosi tamne boje.“
„Uvijek ih je nosio.“
„Sada tamnosmeđu“, nastavi ona. „Na plaštevima. Na zastavama. Na ljudima koji misle da ta boja ne znači ništa.“
„Ko si ti?“
Ona zanemari pitanje.
„To neće potrajati. Uskoro će Veilcourt nositi crno.“
Tišina ispuni prostoriju. Mikhailu se učini da ga na trenutak ni grudi više ne bole.
„Imaćeš izbor“, nastavi žena. „Ali neće biti onakav kakav očekuješ. I neće doći kada ga budeš želio.“
„Kakav izbor?“
„Da nešto staviš“, reče. „Ili da nešto spasiš.“
Nešto hladno mu se podiže kroz grudi. Bio je to osjećaj koji je poznavao ranije. Strah pred izborom. Strah da će odluka postati jasna tek kada više ne bude mogao da je povuče.
„Šta treba da stavim? Šta treba da spasim?“
„Šta god da izabereš“, reče žena, „nećeš izaći isti.“
Mikhail spusti ruku i poče lupkati prstima po koljenu. Ko je ona? Kako zna za Veilcourt? Je li i ona nosila masku? Da li je jedna od njih?
Tada se vrata otvoriše. Rekan izađe sa Sekanom preko ramena.
„Hajdemo. Razbudio se.“
Žena ustade. Aska se istog trenutka vrati kroz vanjska vrata, otresajući snijeg s rukava.
„Svaki put“, promrmlja Rekan. „Zakune se u bogove da ga neću morati nositi. Još će mi bog Bijesa doći na vrata.“
Aska podiže glavu.
„Već idete?“
„Nažalost.“
Valdemir izađe za njim i povuče Sekana za obraz dok je dječak bio naslonjen ocu na rame. Krenuše prema vratima. Žena navuče kaput, ali na izlazu zastade.
„Oh“, reče i okrenu se prema Mikhailu, kao da se sjetila nečega sitnog.
„Kada odeš, nemoj se vraćati putem kojim si došao.“
Zatim izađe. Rekan pođe za njom sa Sekanom, a njih troje nestadoše pored malog jezera uz put, pa među stablima. Mikhail ostade na pragu i gledao za njima.
„Hajde, ulazi“, reče Aska. „Rashladi mi kuću.“
Mikhail se okrenu i uđe.
Ujutro se probudi prije ostalih. Nije dobro spavao zbog bola u grudima, ali ipak polako sjede na krevet i ostade tako neko vrijeme. Kasnije ode do glavne prostorije. Valdemir je već sjedio za stolom. Drveni konj od juče stajao je pred njim, gotovo završen. Nedostajale su mu samo noge.
„Kuda ćeš ti?“ upita Valdemir.
„Odo gore, u grad.“
„Ne možeš još.“
Mikhail uze kaput s naslona stolice.
„Mogu hodati. Dovoljno je i to.“
Aska proviri iz druge prostorije. Pogleda ga od čizama do lica, zatim prema Valdemiru.
„Pusti ga.“
Valdemir podiže obrve.
„Jučer sam mu ja pomogao da ustane.“
„Danas može sam. Ako padne, vratiće se.“
Mikhail navuče kaput, ali nije mogao podići desnu ruku dovoljno visoko da je provuče kroz rukav. Aska priđe, uhvati tkaninu i povuče je preko njegovog ramena.
„Vidi ga. Samo nemoj opet pod granu, molim te.“
Valdemir ustade.
„Otpratiću te.“
„Ne treba.“
„Zašto?“
„Hoću malo da hodam sam.“
„Siguran si?“
„Jesam. Jutro je.“
Valdemir razmisli, zatim ponovo sjede.
„Jest. Onda idi. Kada budeš bolje, dolaziš opet?“
„Naravno.“
„Onda dobro. Brz oporavak ti želim.“
Mikhail se pozdravi s njim i Askom, zatim izađe.
Jutro je bilo hladno i sivo kao i svakog dana. Iznad stabala vidjela su se tri kamena stuba Ardenfalla. Po njihovim mostovima nije se moglo vidjeti ništa da se kreće iz ove daljine. Hodao je sporije nego inače. Svaki duži korak zatezao mu je grudi, ali nije stao. Prošao je pored malog jezera i izašao na put kojim su gosti otišli prethodne noći.
Ženine riječi nisu mu izlazile iz glave. Da nešto stavi. Ili da nešto spasi. Nije znao šta je mislila. Nije bio siguran ni treba li joj vjerovati. Ipak, pogodila je njegov najveći strah. Strah da će izabrati pogrešno. Isti koji ga je pratio još od grebena. Od trenutka kada je naredio da se krilo pomjeri ulijevo. Možda je time spasio ljude. Možda je osudio Rovana. To nikada neće znati.
Do grada stiže brže nego što je očekivao. Prođe kroz kapiju. Sada je drugi stražar stajao, zauzet pregledanjem kola natovarenih vrećama. Podigao je glavu kada Mikhail prođe, ali ga nije zaustavio.
Mikhail nastavi prema mostu koji je povezivao Prvi i Drugi Stub. Prije nego što ga ugleda, začu tiho pjevušenje ispod struganja metala po drvetu.
Most do mosta, daska škripi,
dolje plava voda kipi.
Hei, ne gledaj preko ruba,
Ardenfall stoji na tri stuba.
Na početku mosta klečala je žena u debelom sivom kaputu. Kratkim metalnim strugačem čistila je led između dasaka i bacala ga preko ivice. Mikhail ju je već viđao. Radila je sama, pognute glave, kao da je visina pod njom uopšte ne dotiče.
„Pazi gdje staješ“, reče kada joj priđe.
„Pazim uvijek.“
Žena udari strugačem između dvije grede.
„Ništa vi južnjaci ovdje ne pazite. Stalno vas gledam kako zapinjete.“
„Je li neko pao?“
„Malo prije prođoše neki tvoji. Jedan zamalo.“
Mikhail se okrenu prema njoj. „Moji?“
„Južnjaci. Imali su grb Veilcourta.“
„Kuda su otišli?“
Žena ponovo udari strugačem po ledu.
„Danas preko mosta. Sjutra, ko zna.“
„Koliko ih je bilo?“
„Pet.“
Mikhail pogleda prema Drugom Stubu. Nije se pomjerio. Nije još htio prijeći.
„Kako tebi ime?“
„Šta tebe to briga.“
Nastavi raditi kao da je razgovor završen, pa ipak, ne podižući glavu, reče:
„Aelra.“
„Aelra“, ponovi.
„Jest.“ Strugač zagrebe po dasci. „Pomjeri se s mosta danas.“
Mikhail na trenutak pogleda preko ivice. Nije znao manta li mu se od visine, od boli u grudima ili od saznanja da je neko iz kraljeve vojske upravo stigao u Ardenfall. Zašto? Možda da pričaju o ratu. Da su maske, valjda bi se krili. A možda je neko u Veilcourtu napokon shvatio kuda je pobjegao.
„Jesi li dobro ti?“ upita žena.
„Jesam.“
„Onda se pomjeri s mosta danas.“
Mikhail pređe most i izađe na Drugi Stub. Trg je već bio pun. Trgovci su prodavali, žene slagale korpe, a dim iz pekara dizao se iznad krovova. Mikhail uspori čim izađe na trg. Nije znao jesu li još bili tu. Pogledom pređe preko ulaza u ulice, vrata radnji i ljudi koji su stajali uz tezge. Tražio je tamnosmeđe plašteve i grb Veilcourta, ali nije smio izgledati kao da traži bilo koga.
Prije nego što ugleda pekara, začu njegov glas.
„Hljeb je dobar! Ko kaže da nije, neka dođe i kaže meni u lice!“
Halmar je stajao ispred radnje s velikom daskom punom tamnih peciva. U jednoj ruci držao je hljeb, a drugom pokazivao prema ljudima koji ga uglavnom nisu slušali.
„Današnji je bolji od jučerašnjeg! A jučerašnji je bio bolji od svega što drugi prodaju!“
Jedan čovjek zastade, otkide komad ponuđenog hljeba i proba ga. Halmar ga je gledao dok žvače.
„A?“
Čovjek klimnu.
„Dobar.“
„Naravno da jest.“
Na drugoj strani trga Mikhail pronađe mjesto kojeg se sjećao. Mali štand stajao je između prodavača tkanine i žene koja je nudila drvene zdjele. Za njim je sjedio mladić i tankim nožem obrađivao komad drveta. Po stolu su bile poredane male životinje. Konj, ptica raširenih krila, zmaj.
Mikhail priđe. Konju su bokovi bili glatki. Ptica je bila dovoljno laka da se drži na jednom prstu. Zmaj je bio teži nego što je izgledao, a izrezbarene krljušti neravnomjerno su hvatale svjetlost. Dok je gledao, pratio je ljude koji su prolazili pored. Nekoliko sivih kaputa, trgovci, dvojica stražara. Nijedan grb Veilcourta.
Mladić podiže glavu, uhvati ga kako posmatra i naceri se.
„Pazi“, reče. „Grizu ako ih predugo gledaš.“
Mikhail se gotovo osmjehnu.
„Ti si ih napravio?“
„Sve.“
Mladić pljosnatom stranom noža kucnu o sto.
„Lošim danima. Dobrim danima. Vrijeme je uvijek isto.“
Podiže pticu, provjeri joj ravnotežu na jednom prstu, pa je ponovo spusti.
„Ako tražiš nešto što se lako lomi, pogriješio si štand.“
Mikhail priđe bliže i uze konja. Drvo je bilo glatko, već ugrijano rukama ljudi koji su ga podizali i ponovo vraćali.
„Prodaš li mnogo?“
„Dovoljno. Uglavnom djeci, ponekad i odraslima. Svakome treba nešto što može držati, a da nije željezo.“
Mikhail pažljivo spusti konja.
„Uzeću tri.“
„Tri?“
„Konja“, reče Mikhail. „Pticu.“
Zatim posegnu prema zmaju.
„I njega.“
Mladić pogleda zmaja, pa Mikhaila.
„To je tužni zmaj“, reče.
„Tužni?“
Mladić uze figuru i okrenu je među prstima.
„Kažu da se, kada se daleki sjever zaledio, spustio duboko pod led i kamen. Bijel kao mraz. Još živ. Samo čeka.“
„Šta čeka?“
„Da se sjever odledi.“
Mikhail je neko vrijeme posmatrao figuru.
„Znači čeka Serata.“
„Bravo, znaš“, potvrdi mladić.
Mikhail uze zmaja zajedno s ostalim igračkama. Mladić ih pažljivo zamota u komad tkanine. Mikhail ponovo pređe očima preko trga. Ako su Veilcourtovi ljudi još bili tu, nisu ostali na otvorenom. Možda su otišli prema baraci, Vijeću ili Bijelom Tornju. Nije mogao krenuti za svakim putem odjednom.
„Za tvoju djecu?“ upita mladić.
„Za djecu jedne prijateljice. Dva dječaka i djevojčicu.“
Mladić klimnu, kao da je time sve sjelo na svoje mjesto.
„Reci im da mogu napraviti šta požele.“
„Hoću. Koliko?“
„Pošto uzimaš tri, platićeš dva. Konja ti dajem.“
„Zašto?“
„Jer si prvi danas uzeo tri.“
Mikhail izvadi srebrnjake.
„A ova dva?“
„Šest.“
Plati mu i uze zavežljaj. Kada se okrenu da ode, mladić povika za njim.
„Hei.“
Mikhail se osvrnu.
„Svrati opet“, reče mladić. „Pravim bolje stvari kada znam za koga su.“
Mikhail klimnu i nastavi preko trga, sporije nego što je morao. Zastajao je kod još dvije tezge, kratko pogledao robu i nastavio dalje. Nigdje nije vidio grb Veilcourta.
Do Lirine kuće stigao je predvečer. Zastade pred vratima i namjesti zavežljaj pod lijevu ruku. Desnom još nije mogao podići mnogo bez bola. Krenu da pokuca, ali vrata se otvoriše. Lira je stajala na pragu. Nije izgledala iznenađeno što ga vidi. Izgledala je kao da ga je čekala samo da bi se mogla naljutiti.
„Gdje si ti?“
Mikhail otvori usta.
„Dva dana te nema“, nastavi ona. „Nisi ponio mačeve. Nisi rekao kuda ideš. Krevet ti je netaknut. Pitala sam u krčmi, pitala na trgu. Čak sam juče tražila Valdemira, ali nisam znala put. Niko te nije vidio. Ili te još ne poznaju dovoljno.“
„Bio sam kod Valdemira.“
„Jest. Mogao si se barem vratiti da znam da si živ.“
„Nisam mogao.“
„Zašto nisi mogao?“
Mikhail pomjeri zavežljaj. Igračke mu skliznuše niz kaput, a on naglo posegnu desnom rukom da ih uhvati. Bol ga presiječe. Trgnu se i pritisnu ruku uz grudi. Zavežljaj mu ispade. Lira zaćuta. Tek tada mu pogleda lice. Posjekotinu ispod oka. Način na koji je držao rame. Zatim ugleda bijelu tkaninu ispod raskopčanog kaputa.
„Šta ti se dogodilo?“
„Pao sam s konja.“
„Kada?“
„Preksinoć.“
Priđe mu i povuče rub kaputa ustranu. Zavoj mu je prelazio preko grudi i nestajao ispod košulje.
„Boli li te?“
„Danas manje.“
Lira ga pogleda pravo u oči.
„Ulazi. Daću ti bilje.“
Pomjeri se s vrata. Mikhail uđe, a ona ih zatvori iza njega. Arnol prvi dotrča iz druge prostorije.
„Grdar! Gdje si bio?“
Za njim dođe Ema, dok je Tanin ostao blizu stola, držeći se za njegov rub. Lira im ne dade da priđu.
„Polako. Povrijeđen je.“
Arnol pogleda Mikhailove grudi.
„Je li te neko udario?“
„Grana.“
„Velika?“
„Prevelika. Ali pobijedio sam je.“
Arnol klimnu, zadovoljan odgovorom. Mikhail podiže zavežljaj i spusti ga na sto.
„Donio sam vam nešto.“
Lira prekrsti ruke.
„Nisi morao ništa uzimati.“
„Jesam.“
Odveza čvor i razmaknu tkaninu. Tri drvene igračke pojaviše se na stolu. Djeca se približiše. Mikhail uze malog konja i pruži ga Taninu. Dječak ga prihvati objema rukama, zatim ga odmah pritisnu uz grudi. Pticu raširenih krila dade Emi. Ona je položi na dlan i lagano podiže, provjeravajući može li stajati na jednom prstu. Arnol je već gledao zmaja.
„Je li to zmaj?“
„Jest.“
Mikhail mu pruži figuru. Arnol je prihvati pažljivije nego što je očekivao.
„Koji je ovo?“
„Tužni zmaj.“
„Je li to onaj?“
„Jeste, što čeka da se sjever odledi.“
Arnol pritisnu zmaja uz grudi.
„Onda će biti s nama dok čeka.“
Mikhail spusti ruku na sto.
„Hvala ti, Grdar“, reče Arnol.
Lira ga je posmatrala. Ljutnja joj nije sasvim prošla, ali više nije govorila pred djecom.
„Gore“, reče mu.
„Mogu ostati ovdje.“
„Gore.“
Mikhail uze kaput koji je skinuo, ali mu ga Lira istrgnu iz ruke.
„Ostavi.“
Popeli su se u sobu. Lira spusti njegov kaput preko ivice kreveta.
„Skini košulju.“
„Aska me već pregledala.“
„Nisam pitala za Asku.“
„Dobro sam.“
„Skini.“
Mikhail pokuša podići desnu ruku, ali nije mogao. Lira priđe i pomogne mu izvući je iz rukava. Kada ugleda modrice koje su izlazile ispod zavoja, lice joj se zategnu.
„Ovo je od grane? Kako se dogodilo?“
„Konj je protrčao ispod grane. Nisam gledao. Udario sam, pao i to je to.“
„Osjetim zimu u toj priči.“
„Sve je istina.“
Lira ponovo namjesti tkaninu oko njegovog ramena.
„Najbitnije je da sam tu i čitav“, reče.
„Barem i poslije dva dana.“
„Jeste.“
Lira odmahnu glavom i pođe prema vratima.
„Donijeću ti nešto da jedeš. I bilje da namažeš.“
„Lira.“ Zastade. „Žao mi je.“
Nije se okrenula.
„Treba i da ti bude.“
Izađe i zatvori vrata.
Mikhail ostade sam. Sjede na ivicu kreveta. Mačevi su stajali uz zid, tačno tamo gdje ih je ostavio. Izvuče Darinov mač i pređe prstima preko ravne strane oštrice. Mač je bio tanak i lagan. Nije ličio na rad ljudi koje je poznavao, ali je ipak bio mač. Crne oštrice iz šume nisu ličile ni na šta što je trebalo postojati. Vrati ga u korice.
U Veilcourtu su već nosili tamnosmeđe zastave. Prema riječima one žene, uskoro će biti crne.
A Agnes je bila ovdje.
Vidio je znak na njenom zglobu. Vidio je kako ga posmatra u Bijelom Tornju. Možda ga je prepoznala. Možda je znala više nego što mu je pokazala i samo je to dobro skrivala iza topline svoga lica.
Mikhail leže, ali san nije dolazio. Ispod njega kuća je polako utihnula. Djeca su još neko vrijeme razgovarala o igračkama, zatim se začuše Lirini koraci i zatvaranje vrata.
Odluči da ih počne pratiti.
Počeće od Agnes.