Poglavlje XX: Stari Fenjer

Stari Fenjer nalazio se odmah uz Glavni Trg, u niskoj kamenoj zgradi s drvenim vratima i znakom iznad njih. Na znaku je bio naslikan fenjer, star i žut, kao da gori i kad nema plamena. Kad su ušli, toplina ih udari prva. Zatim miris dima, prosutog piva i pečenog mesa.

 

Unutra je već bilo sve puno. Ronik razočarano pogleda lijevo, pa desno, zatim prema šanku. Ni tamo nije bilo mjesta. Na trenutak je izgledao kao čovjek kojem je neko upravo uvrijedio čitav plan večeri. Onda mu se lice promijeni.

 

„Čekajte ovdje”, reče.

 

„Šta ćeš sad?” upita Mikhail.

 

„Radim ono što radim najbolje.”

 

Prišao je stolu u ćošku, gdje je Joren sjedio s još dvojicom regruta s kojima su išli na obuku. Pozdraviše ga kao da su ga očekivali. Ronik se nagnu prema Jorenu i šapnu mu nešto na uho. Joren odmahnu glavom. Ronik šapnu još nešto. Joren opet odmahnu glavom, ali ovaj put slabije. Tada Ronik izvuče nešto iz džepa i spusti mu u dlan, prikriveno, tako brzo da bi Mikhail to propustio da nije gledao baš u njega. Joren pogleda u šaku. Lice mu se razvedri. Klimnu ostaloj dvojici i sva trojica ustadoše.

 

Ronik se okrenu prema njima.

 

„Hajde. Imamo mjesto.”

 

„Šta si mu to dao?” upita Mikhail dok su prilazili.

 

„Eh, to je tajna. Ne moraš znati svaku moju tajnu.”

 

Pri stolu je, naravno, zastao i rukom pokazao prema klupi.

 

„Dame imaju prednost.”

 

„Hvala.”

 

Lira sjede. Ronik se ispravi kao da je upravo odbranio most od napada.

 

„Eto me. Skoro kao vitez”, reče sam sebi ponosito.

 

„Skoro”, odgovori ona.

 

Mikhail krenu da sjedne, ali Rovan ga sustiže i pođe prema mjestu pored Lire. Ronik ga pogleda, nakrivi glavu i sasvim mirno pokaza prema mjestu preko puta nje. Rovan shvati. Sjede preko puta Lire. Mikhail sjede pored nje, a Ronik pored Rovana. Oko njih je krčma bila bučna: drvo pod čizmama, krčazi po stolovima, glasan smijeh. Neko je tražio još piva, neko hljeb.

 

„Mi tebi sve rekosmo o nama”, reče Mikhail Liri. „Ti nama ništa o sebi.”

 

Lira se nasmiješi.

 

„Već znate čime se bavim. Šta vam još treba?”

 

„Odakle si tačno?” upita Ronik.

 

„Iz Ardenfalla.”

 

„To smo znali.”

 

„Onda dobro pamtite.”

 

„Loše počinješ”, reče Ronik. „Na svako pitanje odgovoriš kao trgovac.”

 

„A kako to trgovac odgovara?”

 

„Tako da čovjek poslije odgovora mora platiti još jedan.”

 

„Dobro si to zapazio.”

 

Priđe im žena s keceljom i kosom svezanom iza glave, noseći dva prazna krčaga u jednoj ruci kao da su laki.

 

„Šta ćete?”

 

„Četiri piva”, reče Ronik odmah.

 

„Tri”, reče Lira.

 

„Tri?” upita Ronik.

 

„Meni voda.”

 

Rovan podiže obrve, skoro neprimjetno.

 

„Voda? U krčmi?”

 

„Ne volim da pijem. Vidjela sam dovoljno ljudi koji misle da je pivo večera.”

 

Ronik položi ruku na srce.

 

„Osjećam se napadnuto što ne piješ.”

 

Žena kraj stola frknu kroz nos, kao da joj se Lira odmah svidjela.

 

„Tri piva i voda”, reče. „Još šta?”

 

„Hljeb”, reče Mikhail.

 

„Meso”, dodade Rovan.

 

„Meso je skuplje večeras”, reče žena.

 

Lira podiže pogled prema njoj.

 

„A koliko skupo?”

 

Žena joj reče cijenu. Lira ju je nekoliko trenutaka samo gledala, blago nagnute glave.

 

„To je cijena za čovjeka koji je već popio dva krčaga”, reče. „Mi smo tek ušli.”

 

Ronik se nasloni nazad, očaran.

 

„Ja stvarno ne znam zašto si ti pošla s nama.”

 

Žena ukrsti ruke.

 

„Imaš bolje mjesto?”

 

„Nemam”, odgovori Lira. „Zato ne tražim bolju cijenu za mjesto. Samo za meso.”

 

„Djevojko, večeras su krčme pune.”

 

„I biće pune do kasno. Ako nam daš pošteno, naručićemo još. Ako ne, uzećemo samo hljeb i vodu, a ti ćeš imati četvoro mladih za stolom koji zauzimaju mjesto i malo troše.”

 

Žena je gledala nekoliko trenutaka. Ronik je gledao Liru kao da je upravo vidio nekoga kako mačem presiječe jabuku u letu. Rovan nije gledao u ženu. Gledao je Liru.

 

„Dobro”, reče žena napokon. „Ali ako mi tvoj prijatelj”, pokaza bradom prema Roniku, „počne pjevati na stolu, cijena se vraća.”

 

„Nikad ne pjevam prije trećeg krčaga”, reče Ronik.

 

„Onda ti je bolje da ne dođeš do trećeg.”

 

Žena ode. Mikhail se nagnu prema Liri.

 

„Dobro ti ovo ide.”

 

„Šta?”

 

„Nagovaraš ljude da ti daju manje nego što traže.”

 

„Nije baš tako”, reče Lira. „Nagovarala sam ih da priznaju koliko to stvarno vrijedi.”

 

„Zar to nije isto?”

 

„Vidiš da nije.”

 

Ronik udari dlanom o sto, oduševljen.

 

„Ona je strašna.”

 

„Ona je trgovac”, reče Rovan.

 

Hrana i piće stigoše brzo. Tri krčaga piva, glinena čaša vode, hljeb, meso u plitkoj posudi i malo soli na ivici daske. Lira izvuče iz male vrećice pri pojasu nekoliko osušenih listova i spusti ih u vodu. Jedan list odvoji i gurnu preko stola prema Mikhailu.

 

„Tebi. Za ruke.”

 

Mikhail pogleda list, pa nju.

 

„Mislio sam da sam to već platio.”

 

„Ovaj ti ne naplaćujem.”

 

„Zašto?”

 

„Jer ti cjenkanje još uvijek ne ide.”

 

Ronik se nagnu da pogleda.

 

„Šta je to?”

 

„Nešto da preživim vas trojicu.”

 

„Imaš li dovoljno?”

 

„Za večeras možda.”

 

„A za Rovana?”

 

Lira pogleda Rovana preko čaše.

 

„On je krupniji. Za njega bih morala skuhati jače.”

 

Ronik i Mikhail se nasmijaše. Rovan je zadržao ozbiljno lice, ali u očima mu nešto kratko prođe. Nije mu bilo teško što ga je zadirkivala. Ne od nje.

 

Večer je prolazila. Ronik je pričao i mlatio rukama, trudeći se da objasni nešto u vezi s obukom. Lira je slušala i ponekad ga zadirkivala. Rovan je i dalje bio nekako ukočen, ali je prestao izgledati kao da ga svaka riječ vrijeđa. Neko za bližim stolom poče pjevati. Zatim još neko. Vatra u ognjištu pucketala je iza njihovih leđa. Po zidovima su visile stare daske, lovački rogovi, dva slomljena štita i željezni fenjer po kojem je krčma vjerovatno dobila ime. Bio je obješen iznad šanka, prazan, crn od vremena i dima.

 

Ronik se naglo sjeti nečega i nagnu se nad sto.

 

„Zaboravio sam.”

 

Svi se nagnuše zajedno, kao da očekuju da im Ronik oda tajnu.

 

„To se često dešava”, reče Mikhail.

 

„Ne to. Joren.”

 

„Šta s njim?”

 

„Kad su ustali, rekao mi je da sutra svi moramo doći na obuku.”

 

Mikhail zastade s komadom hljeba u ruci.

 

„Sutra?”

 

„Da.”

 

„Zar nam nisu rekli da smo slobodni?”

 

„Znam. Zato sam i zapamtio. Zato što je bilo ružno.”

 

Rovan spusti krčag.

 

„Ej, ako nas Joren zeza, opet ću ga zabiti u blato na obuci.”

 

„Nije izgledao kao da se šali.”

 

„Otkud mu to onda?”

 

„Kaže da mu je rekao neko od vitezova. Zaboravio sam koji. Možda Steelmark. Svi regruti poslije zvona moraju biti tamo.”

 

Tišina za njihovim stolom potraja duže nego što bi trebala. Oko njih se krčma i dalje smijala. Mikhail pogleda prema vratima, kao da će kroz njih ući odgovor.

 

„Možda je promjena zbog Noći”, reče Lira.

 

Rovan odmahnu glavom.

 

„Nije zbog toga.”

 

Ronik više nije izgledao toliko zadovoljan sobom.

 

„Možda Steelmark ne voli da imamo slobodan dan.”

 

„Steelmark ne voli mnogo stvari”, reče Rovan. „Ali ne mijenja naredbe bez razloga.”

 

Mikhail osjeti kako su se šapati o Ardenfallu opet vratili među njih. Kao hladnoća koja se uvuče ispod vrata iako je krčma puna vatre. Lira polako spusti čašu.

 

„Onda možda razlog već dolazi.”

 

„A šta ti znaš o tome?” upita je Rovan.

 

Nije to rekao dovoljno oštro da zvuči kao uvreda, ali nije bilo ni obično pitanje. Lira ga izdrža bez pomjeranja.

 

„Znam ono što čujem na putevima”, reče. „A ljudi na putevima lažu skoro koliko i oni u krčmama.”

 

Ronik prinese prst usnama.

 

„Ššš. To je uvreda za sve krčme”, šapnu.

 

„Nije”, reče Lira. „Krčme bar prodaju ono što rade.”

 

„Ako je tako, zašto si onda još ovdje?” upita Rovan.

 

Lira slegnu ramenima.

 

„Uvijek je bilo ovako. Nas trgovce puštaju dok god su putevi otvoreni.” Podigla je čašu. „Od nečega se mora živjeti.”

 

Mikhail je gledao u nju i opet vidio ono isto što je vidio kad je razgovarala sa ženom koja ih je poslužila. Lira nije gledala svijet kao što ga je on gledao. On je često prvo vidio lice. Ronik šalu. Rovan prijetnju. Ona je vidjela razmjenu. Šta ko daje. Šta krije. Šta očekuje nazad. Nije mu se to činilo ružno. Samo opasno, ako čovjek zaboravi pred kime stoji ili se izgubi u njenim očima.

 

„Šta?” upita ona tiše, primijetivši Mikhailov pogled.

 

Mikhail spusti oči prema čaši.

 

„Ma ništa. Nešto sam se zamislio.”

 

„To ljudi kažu kad ipak nešto ima.”

 

Mikhail se nasmija. Rovan je vidio. Stegnuo je krčag tako jako da su mu prsti pobijelili.

 

„Lijepo”, reče Rovan, gledajući u pivo. „Sad nas i trgovini uči. Nismo ni mi toliko glupi.”

 

Ronik odmah okrenu glavu prema njemu.

 

„Rovane.”

 

„Šta je?” Rovan podiže pogled. „Samo kažem.”

 

Lira je ćutala. Mikhail osjeti kako je večer upravo postala malo neugodnija.

 

„Nije nas učila ničemu”, reče.

 

Rovan se kratko podsmjehnu.

 

„Naravno da nije.”

 

„Šta ti to znači?”

 

„Ništa.” Rovan podiže krčag i otpije. „Samo ti je brzo postalo važno šta ona misli. Ona je iz Ardenfalla. To vam je svima odjednom postalo nevažno jer lijepo priča o zvijezdama i travama.”

 

Ronik spusti dlan na sto i zagalami.

 

„Dosta, Rovane.”

 

Rovan zaćuta.

 

Neko za drugim stolom poče lupati dlanovima. Pjesma poraste, pa na trenutak prekri njihove glasove. Rovan se tada nagnu preko stola, dovoljno da ga čuju samo oni.

 

„Nisam tako mislio”, reče, gledajući u krčag. Zatim podiže oči prema Liri. „Izvini.”

 

Lira ga je posmatrala nekoliko trenutaka.

 

„U redu.”

 

Ali nije bilo sasvim u redu. Razgovor se nije vratio, a ono malo topline za stolom već se izgubilo.

 

Rovan isprazni ostatak krčaga i ustade.

 

„Ja idem.”

 

Klupa zaškripa po podu. Nekoliko ljudi za drugim stolom pogleda prema njima. Ronik ustade odmah za njim.

 

„Rovane.”

 

Rovan ga nije gledao. Pogled mu je bio na Mikhailu, pa na Liri, pa opet na Mikhailu.

 

„Uživajte”, reče.

 

Onda se okrenu i krenu prema vratima, probijajući se između stolova. Ronik ostade stajati još tren, ruke spuštene, lica bez osmijeha.

 

„Ja ću”, reče Mikhail i poče ustajati.

 

„Ne”, reče Ronik. „Pusti ga meni. Znam ja šta mu je.”

 

Mikhail sjede. Ronik je već krenuo za bratom i nestao među stolovima prije nego što je Mikhail stigao reći još nešto. Za stolom su ostali samo njih dvoje. Lira spusti čašu.

 

„Izgleda da je i za nas noć gotova”, reče. Zatim ga pogleda. „Hoćeš li me ispratiti?”

 

„Nećeš sama kroz grad u ovo doba. Čuo sam da ima nekih ljudi koji noću kradu žene.”

 

Lira se blago nasmiješi.

 

„Znači hoćeš.”

 

„Hoću.”

 

Ustali su. Vani je vazduh bio hladan, trg prazan, a fenjeri i svijeće gorjeli su po gradu. Ljudi više nije bilo mnogo. Samo oni koji su izlazili iz krčmi, povraćali pored puta i teturali se prema svojim domovima.

 

„Vidiš, rekoh ti ja. Ima ih svuda.”

 

Tada ga Lira uhvati pod ruku. Šetali su.

 

Živjela je u sjevernom dijelu grada, nedaleko od sjeverne kapije. Hodali su polako kroz ulice koje su postajale sve tiše što su se više udaljavali od Glavnog Trga. Kada su stigli pred njena vrata, zastali su.

 

„Hvala ti”, reče Lira.

 

„Nije daleko.”

 

„Nije ni blizu.”

 

Na tren su samo stajali. Onda mu se Lira nasmiješi toplo, pa pusti kosu da joj sklizne među prste.

 

„Laku noć, Mikhail.”

 

„Laku noć.”

 

Ušla je i zatvorila vrata za sobom. Mikhail ostade još malo ispred kuće, kao da je to bila neka stara navika iz djetinjstva. Da sačeka ispred vrata i bude siguran da je sve u redu. Tek tada se okrenu i pođe nazad, s malim osmijehom koji nije uspio sakriti ni pred samim sobom.