Poglavlje XXI: Dva različita puta
Mikhail je ustao rano sljedećeg jutra, dok jutro još nije sasvim počelo. Grad je čekao sunce. Zvona još nisu zvonila. Obukao se, umio i spremio za obuku koje, navodno, nije trebalo ni biti. Zatim je izašao na pijacu.
Bila je skoro prazna. Tek poneki trgovac podizao je platno, slagao robu po tezgama i otvarao sanduke kao da mu se ne žuri, a ipak su svi radili brže nego inače. Mikhail je bio gladan. Pekara je uvijek radila, danju i noću, pa krenu prema njoj. Dok je prolazio pored nekoliko tezgi, čuo je šapat.
„Ja ne znam kome ovo pade na pamet. Pa neće niko htjeti ništa da kupi od mene…”
„Ne znam šta da ti kažem. Priča se svašta. Ardenfall. Rat.”
„Čućemo kasnije. Sve mi je nekako tiho. Previše tiho. Ne sviđa mi se ovo.”
Mikhail nije razumio sve, ali je razumio dovoljno.
Rat.
Ušao je u pekaru. Unutra je mirisalo na brašno i hljeb tek izvučen iz peći. Za pultom je stajao pekar s kratkim crnim brkovima, naboranim čelom i kapicom na glavi. Izgledao je kao čovjek koji je budan mnogo duže nego što bi trebalo.
„Izvoli.”
„Jutro. Može jedan hljeb?”
„Dva srebrnjaka.”
Mikhail zastade.
„Dva? Juče je bio jedan.”
Pekar slegnu ramenima.
„Juče nije stigao kraljev papir.”
„Kakav papir?”
„Onaj zbog kojeg sve od jutros košta više. Brašno, so, meso, ulje. Sve.”
Pekar mu pruži hljeb. Mikhail ga prihvati, ali ga još nije puštao.
„Kruna traži više novca”, nastavi pekar. „Navodno za ono što dolazi.”
„Znači istina je?”
„Izgleda.”
Mikhail je dugo stajao, držeći hljeb zajedno s pekarom iznad pulta, izgubljen u mislima.
„Hoćeš li ga ili nećeš?”
„Hoću”, reče Mikhail. „Moram.”
Uze hljeb i izađe napolje.
Grad je izgledao isto, ali nije bio isti. Vrata su se otvarala ranije nego obično. Ljudi su izlazili iz kuća, neki još u nezakopčanim kaputima, neki s vrećama u rukama, žureći prema pijaci kao da će ono što ne kupe odmah nestati do podneva. Možda su se bojali cijena. Možda praznih polica. Ako zalihe nestanu, bolje i preskupo nego nikako.
Mikhail otkide komad hljeba dok je hodao. Bio je topao, ali više nije imao isti ukus. Prošao je kraj tezge na kraju pijace, gdje je Lira prodavala bilje. Bila je prazna. Na njoj nije bilo ni robe ni kakvog znaka da se ponovo tezga izdaje. Sjetio se prethodne noći. Možda još spava? Možda je čula za cijene pa otišla iz grada? Možda. Ta misao ga nekako rastuži.
Krenuo je dalje, prema sredini grada, preko Glavnog Trga, zatim u ulicu koja je vodila prema baraci.
Trening još nije počeo. Svi regruti stajali su u liniji. Ovaj put je ta linija zaista ličila na liniju. Dvorište je bilo mokro od blata i starog snijega. Hladnoća je ležala po zemlji, ali nije to bila obična zimska hladnoća. Nije bila ni hladnoća mraza. Bila je dublja, ona koja se uvuče pod rebra i ostane tamo.
Steelmark je stajao ispred njih, na mjestu gdje je uvijek stajao.
Iza regruta, pod nadstrešnicom barake, čekali su vitezovi. Ser Erik, Ser Haren, Ser Tomar, Ser Kaldren i ostali. Neki su držali ruke iza leđa. Neki su gledali u zemlju. Niko nije govorio.
Mikhail je stajao do Ronika. Rovan je bio s Ronikove desne strane, dovoljno blizu da ga vidi, dovoljno daleko da ne mora stajati pored Mikhaila. Još je bio ukočen. Mrkiji nego prethodne noći. Nije ga pozdravio.
Steelmark jednom pređe rukom preko ožiljka na desnom oku. Stara navika. Ali nije vikao. Nije udarao šakom u dlan. Nije koračao tamo-amo kao inače. Stajao je mirno. Previše mirno.
„Formirajte liniju.”
Glas mu se spustio preko dvorišta, težak i čist. Regruti se pomjeriše, ispraviše se i utišaše sami sebe. Steelmark ih je gledao jednog po jednog, onako kako čovjek gleda zid da vidi gdje bi mogao pući.
„Svi ste čuli priče”, reče.
Napravi dugu pauzu, prelazeći pogledom preko redova.
„Ardenfall.”
Nemir prođe kroz liniju. Steelmarkova vilica se zategnu.
„To više nisu šapati.”
Tišina se produbi. Čak je i vjetar na trenutak zastao.
„Izgleda”, nastavi nižim glasom, „da se Ardenfall sprema za rat.”
Mikhail osjeti prazninu u stomaku. Sjeti se Lire. Njene kose, njenog glasa. Nije znao da li je još u gradu. Tezga je bila prazna, a nje nije bilo. Otišla je. Sada je u to bio još sigurniji.
„Ovo mijenja vašu obuku”, reče Steelmark. „Vaš tempo. Vaša očekivanja. Vaše izgovore.”
Zakorači naprijed. Čizma mu potonu u zaleđeno blato. Čulo se pucketanje leda.
„Obuka se prekida po naređenju kralja. Kralj smatra da ste dovoljno zreli za dalje, s čime se ja ne slažem. Ali eto, on je kralj.“ Mahnu jednom rukom. „Nećete biti vojnici. Još ne. Ali bićete sposobni. I bićete spremni.” Stegnuo je ruku u šaku, zatim je spusti. „Danas odmorite. Jer sutra počinje vaš završni ispit.”
Ronik oštro udahnu. Rovan se ispravi. Mikhailu srce udari jače.
„Sutra ćete se popeti na brdo.” Steelmark pokaza rukom iza njih, prema visini iznad grada. „Gore, u dvorištu Kapele od Veila, imaćete Dvoboj Uspeća.”
Linija se pomjeri. Neko tiho opsova, pa odmah zaćuta. Malo niže niz liniju Joren proguta knedlu, blijed u licu. Izgledalo je kao da će mu pozliti. Mikhail odvrati pogled, nije htio to da gleda.
„Vaš dvoboj održaće se na svetom kamenu pred kapelom. Pred krugom vitezova. Pred vašim mentorima.” Zastade. „I pred kraljem.”
Sada je linija počela glasnije da bruji. Steelmark podiže ruku i tišina pade kao čekić o nakovanj.
„Borićete se jedan protiv drugog”, reče. „Niko se neće boriti protiv onoga ko dijeli istog mentora. Ni brat protiv brata.” Pogled mu kratko pređe preko Ronika i Rovana, pa dalje preko linije. „Ostalo odlučuje izvlačenje. Nasumično. Parove ću izvući vlastitom rukom prije dvoboja, da niko ne kaže da nije bilo pošteno.”
Zatim podiže glas.
„Kralj Teron Vaelor želi vidjeti novu generaciju onih koji će štititi njegovo kraljevstvo. A možda će neki od vas jednoga dana štititi i njega lično.”
Rovan se jedva primjetno osmjehnu. Ronik se uspravi, kao da mu je neko upravo ponudio nešto veliko i opasno. Mikhail pomisli na ono što je oduvijek želio. Da štiti. Da brani. Da nikada više ne izgubi nekoga koga voli.
„Oni koji pobijede u dvoboju”, nastavi Steelmark, „mogu, ako odluče ići dalje, steći pravo da kleknu i polože zakletvu pred kraljem.”
Pustio je da to ostane u hladnom vazduhu. Nada za neke. Pritisak za druge.
„Ali dobro me čujte.” Glas mu se stvrdnu. „Pobjeda vas ne čini vrijednijima od ostalih. Poraz vas ne umanjuje kao ratnike. Oni koji ne dobiju pravo da idu dalje stajaće kao ratnici Veilcourta. Prvi štit grada, ako išta krene ovamo. A vjerujte mi, kretalo je. Bićete jednako potrebni. Jednako časni.”
Podiže glas na posljednjim riječima da ih naglasi.
„Od tog dana, vaši putevi će se razdvojiti. Naši putevi će se razdvojiti.” Pustio je da se ta razlika oblikuje u njihovim mislima.
„Oni imenovani za viteštvo biće stavljeni pod komandu komandanta Stalarika Sleida, iz reda Vitezova od Veila. Ali i dalje će ih voditi mentori koji su im dodijeljeni.”
Polako udahnu. Hladna magla izađe mu iz usta.
„Ostali ostaju sa mnom. Stajaćemo u jednom od štitnih redova Veilcourta. Moje naredbe biće vaše naredbe. Moje polje biće vaše polje. Prvi naprijed idem ja. Ostali me pratite samo kada to naredim.”
Posljednji pogled pređe preko njih. Odmjeravao ih je, vagao, možda se već opraštao od nekih.
„Dva različita puta”, reče Steelmark. „Jednaka u časti. Različita po teretu i dužnosti.” Udahnu duboko. „Od sada više nisam vaš instruktor. Više me nećete zvati gospodine instruktore. Sada sam Ser Steelmark. Poslije mene doći će neko drugi iz reda Vitezova od Veila da vodi obuku. Moje se ovdje završava.”
Niko nije govorio.
„Ono što sam vam rekao shvatite ozbiljno”, nastavi normalnim glasom. „Ovo više nije samo obuka. Budite spremni.”
Zakoračio je nazad. Neko vrijeme niko se nije pomjerio.
„RAZLAZ!“
Iza njih, uz baraku, vitezovi se pomjeriše. Ono što je do maloprije bila jedna tiha linija čelika sada se razdvoji na ljude, svaki prema svojim regrutima.
Ser Erik priđe Mikhailu i Roniku. Plašt mu je mirno padao preko ramena. Lice mu je bilo ozbiljno.
„Ne brinite”, reče. „Bićemo i mi gore. Ako negdje zapne, samo pogledajte u mene. Ne u kralja, ne u krug, ne u kamen. U mene.” Pogleda jednog, pa drugog. „Ako gledate mene, biće kako treba. Dobri ste, obojica.”
Mikhail pogleda prema brdu. Kapela se vidjela iznad grada, svijetla i visoka na jutarnjoj svjetlosti. Sinoć je stajao ispod njenog brda, na trgu među vatrama. Sutra će stajati pred njom s mačem u ruci.
Ronik proguta.
„A ako izvučem nekog dvaput većeg od sebe?”
„Onda gledaj mene dvaput pažljivije.”
„A ako zaboravim sve što znam?”
„Onda se sjeti prvog pravila.”
„Ja sam već zaboravio prvo.”
„Ne padaj prije nego što te neko obori.”
Ronik nekoliko trenutaka ozbiljno razmisli.
„To je pošteno.”
Malo dalje, Haren spusti ruku Rovanu na rame. Kratko, nespretno, kao i uvijek.
„De, ne sikiraj se”, reče. „Pobijedićeš svakoga ko stane pred tebe.”
Rovan se osmjehnu. Pogled mu pređe preko dvorišta, preko ostalih regruta, kao da već broji koga može srušiti. Onda se zaustavi na Mikhailu.
I zadrža se.
Mikhail mu uzvrati pogled, ali nešto se stegnu u njemu. Poslije onoga što je Steelmark rekao, obojica su znala isto. Izvlačenje ih ne može razdvojiti kao prijatelje. Ali mogu stati jedan protiv drugog.
Ser Tomar, koji nije imao koga da tješi, priđe Mikhailu sa strane i potapša ga po ramenu.
„Ne daj da te taj pogled uplaši”, reče. „Velik jeste. Ali i veliki padaju, samo glasnije.”
Vjetar prođe kroz dvorište i podiže sitan prah snijega s ivice ograde. Niko se nije smijao. Niko nije pitao kada mogu ići. Obuka je završila, ali Mikhail nije osjetio kraj.
Samo vrata koja su se otvorila prema nečemu većem, hladnijem i mnogo bližem nego što je očekivao.
Dok su se ostali razilazili, Mikhail nije krenuo prema kući. Prešao je Glavni Trg i nastavio prema sjevernom dijelu grada, ulicama kojima je prethodne noći pratio Liru. Pred njenom kućom bilo je tiho. Prozori su bili tamni.
Pokucao je.
Niko nije odgovorio. Pokucao je ponovo, jače. Zatim pritisnu kvaku. Vrata su bila zaključana.
Ostao je pred njima još nekoliko trenutaka. Ovaj put nije morao nagađati.
Lira je otišla.