Poglavlje XXVI: Jutarnji glasnik i Valerina

Tog jutra bili su u dvorištu iza Kapele od Veila, trenirajući bez one oštrine koju su imali prije odmora. Tijela su im se vratila, ali ne sasvim. Sedam dana bilo je dovoljno da čovjek opet osjeti krevet, toplu hranu i poznate glasove, pa mu hladan kamen pod nogama postane teži nego prije. Ser Erik je nadgledao trening. Ili je barem stajao tamo gdje bi čovjek koji nadgleda trebalo da stoji. Poslije svojih papira, hodao je kroz dvorište tamo-amo, s rukama sklopljenim iza leđa, gledajući kroz ljude kao da mu se redovi pred očima pretvaraju u brojeve, imena i mjesta koja mogu pući ili napraviti rupu u zidu od štita.

 

Tada se Stalarik vratio. Niko ga nije najavio. Samo se pojavio na ulazu u dvorište i prešao preko kamena, s mrazom na plaštu i izrazom koji je ućutkivao svakog pored koga bi prošao. Ser Erik zakorači prema njemu.

 

„Komandante?”

 

Stalarik mu pruži pergament. Pečat je već bio slomljen.

 

„Kralj je izdao naredbu”, reče. „Okupi sve.”

 

Niko se više nije pravio da trenira. Svi su čuli. Vazduh se zategnuo dok je Ser Erik otvarao pergament. Mikhail je stajao s mačem u ruci, ali ga odjednom više nije osjećao kao oružje za trening, nego kao da drži najopasniju stvar.

 

„Kralj poziva sve sposobne snage na okupljanje”, pročita glasom kao da je progutao željezo. „Dvije izviđačnice su pale. Sjeverna granica je probijena. Ardenfall je počeo da prelazi u naletima. Pokret za dva dana.”

 

Tišina je nastala. Mikhail osjeti kako se u njemu otvara tamna rupa i polako se širi. Negdje pored njega Ronik teško proguta. Taj zvuk bio je sitan, ali Mikhail ga je čuo jasno kao udar. Rovan je stajao mirno, previše mirno, očiju uprtih u Stalarika. Izgledao je kao čovjek kojem je neko napokon otvorio vrata koja je dugo gledao. Stalarik zatim uze pergament nazad iz Erikove ruke.

 

„Ti preuzimaš lijevo krilo”, reče. „Steelmark će služiti pod tobom zbog ovih naših mlađih vitezova. Ipak su zajedno prošli obuku, pa se bolje poznaju sa Steelmarkovim štitonošama.” Pogled mu pređe preko njih. „Ja ću voditi sredinu. Tomar preuzima desno krilo.”

 

Mikhail ga je slušao i pokušavao složiti značenje iza tih riječi. Stalarik u sredini, to je razumio. Erik na lijevom krilu jer je kapetan, i to je razumio. Ali to što je Tomar preuzeo desno krilo bilo mu je teže shvatiti. Tomar se znao smijati preglasno, govoriti kad ne treba i praviti lice kao da će umrijeti ako zakasni na večeru. A sada je njegovo ime stajalo na krilu vojske. Možda je to najgore u ratu, pomisli Mikhail. Ljudi koje znaš odjednom postanu nešto veće nego što si ih do tada gledao.

 

Stalarik se zatim okrenu prema mlađim vitezovima.

 

„Pripreme počinju ovog momenta.”

 

Stajao je još malo, gledajući ih. Zatim se okrenu i ode istim mirnim hodom, kao da nije upravo donio možda najgoru vijest koja će promijeniti čitav grad. Ser Erik je čekao dok komandant ne zamakne kroz vrata kapele. Tek tada se okrenu prema njima. Mikhail ga nikada prije nije vidio takvog.

 

„Ovo nije vježba”, reče. „Od ovog trenutka, sve što uradite odlučuje hoće li čovjek pored vas živjeti ili umrijeti. Kada izađemo na bojište, dobro pogledajte lice pored sebe i upamtite ga. Jer sljedeći put kad stanete jedan pored drugog, a čovjeka pored vas ne bude, znaćete šta se dogodilo.”

 

Ronik spusti pogled. Rovan ga pogleda krajičkom oka, pa se uspravi još više, kao da mu je sama rečenica ušla u kičmu i zategla ga. Ser Erik nastavi:

 

„Dosta za danas. Što ste naučili, naučili ste. Sada spremite opremu. Naoštrite mačeve. Provjerite kaiševe, kopče, šavove, štitove, čizme. Nađite par i provjerite jedan drugome sve što može popustiti, pući ili nestati kad vam najviše zatreba. Ako nešto fali, imate vremena da to popravite. Malo vremena.”

 

Zatim se okrenu i pođe prema Kapeli od Veila, prema Krilu Zore, gdje su vitezovi sjedili za stolovima i gdje je velika mapa Veillandsa ležala razvučena pod kamenim tegovima. Tamo će se, Mikhail je znao, govoriti o putevima, krilima, zalihama i mrtvima prije nego što iko od mrtvih to postane. Kada Ser Erik zamaknu iz vida, dvorište se nije odmah pokrenulo. Ronik je zinuo da nešto kaže, ali nije mogao. Rovan se naglo okrenu prema njemu, uhvati ga za gornji dio oklopa i kratko ga prodrma.

 

„Hajde”, reče. „Šta si se ukočio?” Ronik ga je gledao kao da ga prvi put vidi. Rovan mu stavi ruku na rame. Stisnu jače nego što je trebalo.

 

„Bez brige. Imaš mene.”

 

„Rovane…”

 

„Šta?”

 

„Ovo nije duel u dvorištu.”

 

Rovan se nasmiješi. Osmijeh mu je bio previše živ za takav trenutak.

 

„Znam.”

 

„Zvučiš kao da ti je drago”, reče mu Mikhail.

 

„Nije mi drago”, reče. „Ali sada neće biti nikoga da zaustavi bitku dok se ne vidi ko je jači.”

 

Okrenu se prema Mikhailu. Mikhail je znao na šta misli. Na dvoboj ispred Kapele od Veila. Na borbu između njih dvojice. Na trenutak kada je kralj prekinuo njihovu borbu i rekao da obojica prolaze.

 

„Biće kako mora biti”, reče Mikhail skoro pa sebi.

 

Zatim se Rovan okrenu prema redu mlađih vitezova koji su još stajali kao da čekaju da neko drugi prvi udahne.

 

„Čuli ste ga”, reče glasnije. „Parovi. Provjerite kopče, kaiševe, štitove. Ko ima napuklu kožu ili labav remen, neka ide odmah kod kovača. Niko neće čekati večeras da shvati šta mu fali.”

 

Nekoliko njih se pokrenu. Ronik ga je i dalje gledao.

 

„Otkad ti izdaješ naređenja?”

 

„Otkad ti ne govoriš.”

 

Ronik se vrlo slabo nasmija.

 

„To je bilo grubo.”

 

„Znam.”

 

„Skoro sam ponosan.”

 

„Bićeš jednoga dana.”

 

Zatim Ronik uhvati Rovana za nadlakticu, bratski. Rovan učini isto.

 

„Brate”, reče Ronik. „Obećaj mi. Ako ikada uspiješ da se digneš i da vodiš sve ovo, hoću da i mene povedeš za sobom.”

 

Rovan ga pogleda i toplo se nasmiješi.

 

„Obećavam. Obećaj i ti meni isto.”

 

Ronik klimnu.

 

Do večeri su provjeravali opremu. Mikhail je radio bez mnogo riječi. Kada bi osjetio da mu misli odlaze prema sjeveru, prema izviđačnicama koje su pale i ljudima koji su počeli prelaziti granicu, našao bi novu kopču, novi kaiš koji treba zategnuti. Ruke su mu radile. To je bilo lakše od čekanja.

 

---

 

Sutradan je dan prolazio isto. Uveče Mikhail ode do biblioteke da porazgovara s Orrinom. Možda da zatraži savjet? Kakav savjet može on dati? Starac je. Vjerovatno nikada nije bio u ratu. Ali možda ima neku knjigu za put.

 

Ušao je bez kucanja. Vrata nikada nisu bila zaključana. Zastao je i zatvorio ih. Zatvorio, pomisli. Čovjek valjda nauči zatvarati vrata poslije dovoljno Orrinovih tugovanja nad njima.

 

„Ako si došao sada da uzmeš knjigu”, reče Orrin, iskačući iza pulta, „spremi se za sud.”

 

Zatim ugleda Mikhaila.

 

„Oh. Ti si.”

 

„Ko bi drugi bio?”

 

„Mislio sam da je neko došao da traži knjigu. Ali pošto si ti, ne želim slušati izgovore, priče, maštanja, ni bilo šta o Wardenima.” Tu riječ posebno naglasi. „Reci šta želiš.”

 

„Orrine, niko ne dolazi ovdje osim mene.”

 

Orrin je uvrtao brkove.

 

„Pa bili su neki. Nekad. Iskreno, zaboravio sam im imena. Zaboravio bih i tvoje da ne dolaziš često.”

 

Mikhail se nasmija na to, pa sjede na stolicu ispod prozora i nasloni se desnom rukom na sto.

 

„Krećemo u zoru.”

 

„Znam, znam”, odgovori Orrin. „Kad se kovačnice čuju u ponoć, znam da nije zbog slavlja.”

 

Mikhailu je već bilo lakše dok je slušao Orrinovo gunđanje.

 

„Plašim se, Orrine.”

 

„Dobro”, reče Orrin. „Pravi strah. Beskoristan za spavanje, naravno, ali odličan da ostaneš živ. Strah zadrži glavu kada ona pomisli da je pametnija nego što jeste.“

 

Okrenu se prema policama i poče tražiti knjigu. Sagnu se niže, uhvati se za leđa i promrmlja nešto o starosti, policama i ljudima koji stavljaju dobre knjige tamo gdje ih samo mrtvi mogu dohvatiti. Zatim izvuče jednu knjigu crvenih korica. Rukom obrisa prašinu s nje i spusti je na pult između njih.

 

„Za put. Da imaš nešto. Možda ti malo skrene misli.”

 

Mikhail ustade, zatim pređe prstom preko utisnutog naslova.

 

Pjesma o Valerini.

 

„Priča o djevojci”, reče Orrin. „Ali ne bilo kakvoj djevojci. Najljepšoj djevojci koju je čovjek ikada vidio. Ne, vidio. Zapravo, niko je nije vidio. Pričalo se, da. Da. Mislim da ju je neko vidio.” Zamisli se, kao čovjek koji se svađa s vlastitim pamćenjem. „Davno sam je čitao. Uglavnom, nije uvijek bila toliko lijepa. Maštala je o zmajevima, vjerovatno je čula za njih iz knjiga, jer ljudi s dobrom glavom ne idu da traže zmajeve. Vjerovala je da su njihova ljepota i veličina nešto najbliže savršenstvu što svijet ima. I onda je tragala za njima. Svaki zmaj kojeg je srela dao joj je dio sebe, dio svoje ljepote. Kada je srela crvenog zmaja Bijesa, on je u nju…”

 

„Orrine…”

 

„Udahnuo…”

 

„Orrine.”

 

„Zašto me prekidaš?“

 

„Opet ćeš mi sve ispričati, a nisam je ni uzeo.”

 

Orrin ga pogleda i suzi oči.

 

„Da.” Podiže obje ruke. „Predajem se. U pravu si. Grozna navika. Knjige su krive.”

 

Mikhail uze knjigu i stavi je pod ruku. Zatim pogleda Orrina. Neko vrijeme su samo stajali tako, jedan naspram drugog, dok je tišina između njih postajala teža.

 

„Kako ti još može pomoći ovaj mudri starac?”, upita Orrin.

 

Mikhail se kratko nasmija, ali smijeh brzo ode.

 

„Razmišljam o tome da odem u jednu od kapela. Uvijek sam htio krenuti putem Wardena. Ali ako odem sada možda…”

 

„Mikhail.”

 

„Možda nije fer prema Eriku. Prema ostalima. Ali ako…”

 

„Mikhail.”

 

„Šta je?”

 

„Nemoj sada to raditi. Možeš, ali nemoj. Taj put može da čeka.“

 

Orrin priđe bliže. Nije više izgledao kao čovjek koji će se žaliti na vrata, prašinu ili tuđu nesposobnost da knjigu vrati na vrijeme.

 

„Ali otkud znaš da se neću vratiti?“

 

„Ne znam.”

 

Orrin pokaza prstom prema njegovim grudima.

 

„Ali znam da iz tebe sada curi strah. I to nije sramota. Sutra ideš tamo gdje se ljudi možda ne vraćaju. Treba da se bojiš. Ali ako takav odeš pred jednu od kapela i pokušaš dobiti kamen, nećeš se vratiti. Ili još gore, vratićeš se, ali ne isti. Jer neke kapele puste čovjeka, ali on se više ne vrati isti.“

 

„Kako to misliš?”

 

„Mislim da su ljudi pokušavali taj put prije tebe. Mnogo njih. Neki su se vratili bez glasa. Neki bez pamćenja. Neki su hodali, jeli, govorili, a opet više nisu ličili na čovjeka iznutra. A za neke se govorilo da su se vratili bez mesa na sebi, samo da ih bol još drži na nogama.”

 

Mikhail nije znao taj dio. O kamenovima je slušao kao o iskušenjima, o putu, o časti. Nije slušao o ljudima koji se vrate, a nisu se stvarno vratili.

 

„Zato”, reče Orrin, „ne sada. Rat je dovoljno gladan. Ne daj mu još i ono što nosiš u sebi.”

 

Mikhail spusti pogled na knjigu pod rukom. Zatim klimnu.

 

„U pravu si.”

 

„Naravno da jesam.” Orrin odmahnu rukom prema izlazu. „Sada idi. Hoću da odmaram kosti.”

 

Mikhail podiže glavu.

 

„Tjeraš me? Znaj, možda se ne vratim.”

 

„Vjeruj mi, takve napasti se uvijek vrate.”

 

Mikhail se osmjehnu. Na to se i Orrin nasmiješi. Kratko, gotovo nerado, ali dovoljno da Mikhail prvi put zaista vidi osmijeh iza sve te starine. Klimnu mu i izađe.

 

Tada je otišao kući. Ušao je tiho, s knjigom pod rukom, zatvorio vrata za sobom i sjeo na krevet. Pogled mu pade na sanduk ispod prozora.

 

Pomislio je na Darina i na to šta bi mu on rekao da je još tu.