Poglavlje IV: Dalje
Osjeti toplotu na podlaktici, kao da je neko legao pored njega. Kroz san mu se učini da mu nešto okrznu uho.
Ti to možeš.
Oni te trebaju.
Trgnu se iz sna. Okrenu se i ugleda je.
Maska je ležala na jastuku, naslonjena uz njegovu ruku. Pokvaren osmijeh bio je okrenut prema njemu. Mikhail se odmaknu tako naglo da ramenom udari o zid.
„Ne.“
Ustade i priđe vratima. Bila su zaključana, a ključ je još stajao u bravi s njegove strane, onako kako ga je ostavio. Povuče ih jednom, pa još jednom. Priđe prozoru, bio je zatvoren. Pogleda u ormar i ispod kreveta. Torba je stajala tamo gdje ju je ostavio. Ništa nije bilo pomjereno.
Ponovo pogleda masku.
Razbio ju je. Znao je da jeste. Osjetio je kako puca u njegovim rukama, čuo je keramiku kako se drobi pod čizmom i vidio je bijele krhotine po zemlji.
Ova je izgledala isto. Savršeno glatka i čista, bez ijedne mrlje i pukotine. Tanka kao ljuska jajeta. Bijela i topla.
Neko je mogao načiniti drugu. Neko je mogao ući s drugim ključem i položiti je pored njega dok je spavao. To je bilo moguće. Moralo je biti moguće.
Mikhail nije bio siguran je li maska šaptala, je li samo sanjao ili je to ipak bio on.
Uze je u ruke naglo. Prsti mu se stegnuše oko ruba. Mogao ju je ponovo razbiti, tu, o ivicu stola.
Nije.
Ako ju je neko donio, prvo je morao saznati ko. A ako je nije donio niko, onda mu razbijanje ionako ništa neće riješiti.
Obuče odoru i stavi masku ispod nje, uz rebra. Toplotu je osjećao kroz platno. Otključa vrata i siđe dolje.
Većina stolova bila je prazna. Dvojica muškaraca spavala su s glavama na daskama. Krčmarica je skupljala čaše i brisala prosuto piće. Podiže glavu čim začu stepenice.
„Oj. Rano si.“
Mikhail joj priđe bliže.
„Je li neko sinoć bio na trećem spratu? U mojoj sobi?“
Ona spusti čaše na sto.
„Gore idu samo oni koji tamo spavaju. Ko bi išao u tvoju sobu?“
„To tebe ja pitam.“
„Niko.“
„Postoji li još jedan ključ?“
„Rezervni su kod Kormila. Spava iza ognjišta i drži ih pod glavom, znaš. Ako ih je neko izvukao a da ga nije probudio, mogao je uzeti i krčmu, pa i mene s njom.“
„A je li iko pitao za mene?“
„Nije.“
„Sigurna si?“
Ona prekrsti ruke.
„Jel. Jel tebi fali nešto?“ reče to malo ljutito.
„Ne fali.“
„Onda ti niko nije ulazio. Ovdje kad neko uđe u tuđu sobu, iznese sve, pa i ćebe.“ Uze krpu i pređe preko stola.
„Dobro, ako me neko bude tražio, javi mi.“
„Razmisliću.“
Kada završi sa stolom, ode do šanka i vrati se sa zdjelom čorbe i komadom jučerašnjeg hljeba. Mikhail je jeo polako. Pri svakom pokretu osjećao je tvrd rub keramike uz rebra.
„Ima jedan čovjek koji ponekad trguje ovdje. Zove se Beris. Šepa na lijevu nogu. Trguje ribom i solju, i ono što straža ne broji.“
Ona razmisli.
„Ne znam to ime. A takvih ima deset na svakom pristaništu.“ Uze praznu zdjelu. „Ako je trgovac, ide tamo gdje se roba iskrcava, ne tamo gdje se pije. Pitaj njih dolje.“
„Dobro, samo sam pitao.“
„Samo ti plati.“
Mikhail ostavi novac na stolu i izađe.
Grad je već bio budan. Čamci su prolazili ispod kuća, trgovci otvarali tezge, a preko dasaka vukle su se ribarske mreže.
Vrati se prema lukovima kamenog mosta. Čovjeka u ljubičastom ogrtaču nije bilo. Obiđe sva četiri luka, pa stade kraj mjesta na kojem je čovjek sjedio dan ranije. Uz kamen je ležala samo tanka travka, spljoštena i raščupana na jednom kraju. Preživjela je noć. Mikhail je podiže i okrenu među prstima.
„Ne prati te niko“, reče sam sebi.
Baci je i pogleda prema vodi.
Možda ga niko nije pratio putem. Možda je neko već bio ovdje prije njega. Krčmarica je mogla lagati. Kormilo je mogao ustati, otključati vrata i vratiti se prije nego što ga je iko vidio. Svako objašnjenje bilo je lakše od onoga koje mu je maska nudila samim tim što se vratila na jastuk. Pod odorom mu se toplota na trenutak učini jačom.
Krenu dalje među pristaništa i zaustavi se uz prvu ogradu. Voda je bila crna, ali tik ispod površine visjele su košare i mreže. Dječak je spuštao kuku između čamaca i izvlačio sve što bi zakačio na dnu. Izvuče čizmu, pogleda je, odluči da ne valja, baci je sa strane pa zabaci kuku ponovo u vodu. Na drugom i širem dijelu pristaništa voda je bila dublja, ali brodovi su stajali gotovo jedan uz drugi. Ljudi su radili na palubama, spuštali sanduke i razvlačili užad preko dasaka. Ovdje bi neko vidio. A i ono što bi potonulo, prva bi mreža izvukla. Blackwater nije ostavljao ništa u vodi što bi moglo vrijediti makar srebrnjak.
Što se više približavao spoljnim platformama, kuće su postajale niže, a razmaci između brodova širi. Miris grada slabio je pred mirisom otvorenog mora.
Našao se na jugoistočnoj strani potkovice. Tu su već bili veći brodovi, ali jedan manji bio je privezan za drvo. Jedan jarbol, široka paluba i taman trup. Duž pramca pružao se dug ožiljak, tamo gdje je drvo jednom bilo otvoreno pa ponovo sastavljeno.
Trojica starijih ljudi radila su na njemu. Jedan je krpio mrežu, drugi slagao sanduke, treći namotavao uže oko stuba. Na platformi je stajao četvrti. Bio je njihovih godina, prosijede brade. Lijevi rukav bio mu je prazan, presavijen i zataknut za pojas. Desnom rukom pređe preko njega i počeša platno tamo gdje ruke nije bilo. Učini to odsutno, kao da pokret uopšte ne primjećuje. Podiže glavu, kao da je prepoznao da Mikhail za nečim traga.
„Ako tražiš dubinu, u luci je nećeš naći. Ako si nešto izgubio, mogu ti pomoći.“
Mikhail priđe ivici i pogleda u vodu.
„Koliko je duboko?“
„Dovoljno da se čovjek udavi. Nedovoljno da nešto ostane izgubljeno. Mreže ovdje sve vrate. Samo molim te, ne želim te izvlačiti iz nje ako se udaviš. Bićeš mi četvrti.“
Mikhail odmjeri brod.
„Ide li na otvoreno more?“
„Idemo.“
„Koliko daleko?“
„Dok grad ne postane mrlja. Dalje nemam šta tražiti.“
„Treba li vam čovjek?“
Čovjek ga odmjeri od čizama do lica. Pogled mu se zadrža na maču o pojasu, pa se vrati.
„Znaš raditi s mrežom?“
„Ne.“
„Bio si na moru?“
„Nisam.“
„Onda šta znaš?“
„Slušati kad mi se kaže.“ Ugrize se za jezik.
Čovjek ga pogleda, ali ne primijeti.
„Svi znaju vući dok uže ne povuče njih.“ Okrenu glavu prema maču. „Riba se ne mačuje, to valjda znaš.“
„To se nikad ne zna unaprijed. Bolje ga je imati nego nemati.“
Čovjek se osmjehnu kroz nos.
„Gnjar mi je ime. Zovu me Jednoruki.“ Klimnu prema rukavu. „To već možeš pretpostaviti i sam.“
„Grdar.“ Zastade. To ime je pripadalo drugom gradu, drugom životu. „Mikhail. Ime mi je Mikhail.“
„Dobro, Mikhail, Grdar. Kako god. Daću ti jedan izlazak. Dio ulova i obrok. Ako više smetaš nego što radiš, ostaješ na obali kad se vratimo.“ Zakorači na palubu. „Odluči.“
Mikhail pređe preko daske na brod.
Jednoruki nogom podiže dasku i vrati je u brod, zatim odgurnu trup od platforme. Jedro se podiže i uhvati vjetar.
Čovjek koji je na prednjoj palubi radio s užetom bio je Bram, ali su ga zvali Čvor. Govorili su da može razmrsiti uže koje je provelo zimu na dnu mora, pa ga u mraku ponovo svezati. Krega su zvali Oko, jer je po boji vode i zatezanju užeta znao kuda se riba kreće. Savela su zvali Nož jer je čistio ulov gotovo brže nego što su ga ostali stizali iznositi iz mreže.
Izašli su iz grada, kroz prolaz potkovice, zatim skrenuli desno, dalje od velike platforme. Neko vrijeme još su se vidjeli mostovi, lanci i drvo naspram sivog neba. Zatim se obala savi i Blackwater postade tamna mrlja. Našli su se u otvorenoj vodi.
Mikhail je vukao uže koje mu je Čvor gurnuo u ruke i pokušavao biti spretan. Prva dva namotaja složio je preusko. Čvor ih rastavi čizmom.
„Daj mu prostora. Uže koje stegneš prejako gubi svoju snagu.“
Mikhail ponovi pokret. Ovaj put Čvor splete prste i nategnu ih dok mu zglobovi ne popucaše.
„Dobro’e sad.“
Neko vrijeme radili su bez mnogo priče. Zatim se Čvor osloni na ogradu i zaškilji prema jugu, onako kako ljudi na brodu gledaju vodu kad nemaju pametnija posla.
„Oj, Oko.“
„Oj?“ Oko ne podiže glavu s mreže preko koljena.
„Voda. Danas je drugačije boje.“
„Uvijek je drugačije.“
„Nije. Crveno je.“ Čvor pokaza prema jugu, tamo gdje se voda sastajala s nebom. „Eno, nisko.“
Oko kratko pogleda, pa nastavi namještati mrežu.
„Svjetlost. Sunce padne nisko i voda se zapali. Gledam to trideset godina.“
„Nije svjetlost. Ti si ćorav. Znam ja šta je tamo. Moj djed je tamo bio.“
Nož podiže glavu s oštrice koju je oštrio.
„Tvoj djed nije išao nigdje. Bio je pijanica. Ne znam ni kako si ti uspio nastati.“
„On je prešao više vode nego ti i tvoj otac zajedno.“ Čvor se okrenu prema Mikhailu. „Kad jug ovako pocrveni, iza njegovog kraja stoji kopno. Ne ostrvo. Kopno. Starije od mora. Tamo je blago, samo nije zlato.“
„Nego šta je?“ upita Mikhail.
„Nešto drugo. Kaže da nije imao riječi za to.“
Nož puhnu kroz nos.
„Ako nije imao riječi, otkud on zna da je tamo blago?“
„Nedostajala mu je riječ, ne pamet.“
„Nedostajao mu je i prst.“
„Prst mu je odgrizla riba“, reče Čvor. „To s ovim nema veze.“
„Ti si pričao da ju je prije toga opsovao.“
„Pa i jeste. Zaslužila je.“
Oko odloži mrežu, priđe ogradi i sačeka da obojica ućute.
„Nije to tako“, reče. „Sestra moje majke znala je čovjeka koji je išao daleko na jug, iza svega gdje se lovi. Vratio se poslije dvije godine. Nije više bio isti čovjek.“
„Vidiš, i on kaže da ima nešto“, reče Čvor.
„Kaže da nema blaga. Kaže da tamo, među kamenjem i korijenjem, žive sitna bića. Prineseš im nešto i ona ti zauzvrat daju.“
„Šta daju?“
„Ono što ti treba.“
Čvor se uspravi.
„Znači ispunjavaju želje. Što se mene tiče, mi možemo tamo.“
„Nisam to rekao.“ Oko se vrati i ponovo uze mrežu. „Daju ti ono što ti treba. Ne ono što tražiš.“
Nož vrati pogled na oštricu.
„Šta su dali tom čovjeku?“
„Nikad nije rek’o.“
„Onda mu nisu dali ništa.“
„A možda mu je baš to trebalo.“
„E, vidi. To je najgluplja stvar koju sam čuo ove sedmice“, reče Čvor. „A juče sam slušao Kormila.“
Nož se nasmija, kratko i hrapavo. Oko slegnu ramenima i nastavi raspetljavati. Jednoruki za kormilom ne skide pogled s vode.
„Kad to kopno dopluta do nas, popećemo se na njega“, reče. „A do tada bacajte mrežu.“
Crvena linija na jugu ostade gdje je bila. Ni bliža ni dalja. Oko ustade i prenese mrežu do boka. Gledao je vodu dok mu se lice nije umirilo.
„Ovdje.“
Čvor bez pitanja uze drugi kraj. Nož spusti oštricu i prihvati mrežu. Baciše je zajedno, jednim pokretom koji su vjerovatno ponovili više puta nego što su mogli izbrojati. Mreža se raširi iznad vode, udari o površinu i potonu. Brod uspori, jedro olabavi, uže se zategnu preko ograde.
„Vuci kad kažem“, reče Čvor Mikhailu. „I raširi noge. Ako te povuče, neću skakati za tobom. Ne znam da plivam.“
Čekali su.
Oko je pratio užad i čitao nešto što Mikhail nije vidio.
„Sad.“
Povukoše. Mreža izađe teška, voda se slijevala s nje, a srebrna tijela uvijala su se u njoj. Bilo ih je više nego što je Mikhail očekivao. Težina ga povuče naprijed, uže se ureza u dlanove. Zanese ga prema ogradi, ali ukopa čizme i vukao je sve dok Čvor nije dohvatio glavninu i prebacio je preko ograde. Ribe se rasuše po mokrim daskama. Nož kleknu među njih i poče čistiti.
„Dobra voda danas“, reče Čvor.
Oko je već slagao mrežu za sljedeće bacanje.
Bacili su je još dva puta prije nego što je sunce počelo slabiti. Do trećeg izvlačenja Mikhail je znao gdje treba stajati i kada povući. Čvor mu je prestao govoriti šta da radi. Oko mu pokaza kako da odvoji ulov a da ne raspara ribu, i kad je treći put uradio kako treba, samo mu gurnu sljedeću.
Bila je to najobičnija stvar koju je radio mjesecima, i uhvati sebe kako mu je na trenutak to bilo dovoljno.
Tada se sjeti keramike pod odorom. Gotovo je već zaboravio na nju. Odjednom osjeti njenu toplotu, a zatim ga ponovo poče žuljati. Pred očima mu se otvoriše mračni hodnici. Maske okrenute prema praznom prostoru, čekajući njega.
Vrati se.
Kao da je čuo šapat, ali ponovo nije bio siguran.
Kada izvukoše posljednju mrežu, Jednoruki okrenu kormilo. Jedro uhvati drugi pravac i brod poče skretati prema sjeveru. Mikhail priđe kormilu.
„Možemo li sada dalje?“
Jednoruki ga pogleda, pa pogleda jug.
„Lov je gotov.“
„Treba mi dublja voda.“
„Voda je i ovdje dovoljno duboka da te niko nikad ne nađe.“
„Treba mi dalje.“
Ruka na kormilu ostade gdje je bila. Iza njih Čvor prestade slagati uže, a Oko podiže glavu.
„Šta tražiš ti?“ upita Jednoruki.
„Udaljenost.“
„Od čega?“
Mikhail izvadi kožnu torbicu.
„Platiću. Ne treba mi dio ulova.“
Jednoruki ga je kratko posmatrao, a zatim okrenu kormilo nazad prema jugu.
„Još samo malo.“
Brod ponovo uhvati vjetar. Prođoše mjesto na kojem su bacali mreže. Voda pod njima potamnu. Oko zatvori spremište, Čvor pričvrsti užad, a Nož sjede uz ogradu. Niko više nije imao posla osim da čeka. Poslije nekog vremena Jednoruki podiže ruku prema jedru.
„Dosta. Okrećemo.“
„Dalje.“
„Rekao sam koliko.“
„Još malo.“
Stisnu vilicu, ali nastavi.
Vjetar ojača. Talasi postadoše veći, podizali su brod polako pa ga spuštali niz tamne bokove. Ptica više nije bilo. Nestale su i plutajuće trave koje je Mikhail viđao bliže gradu. Kada Jednoruki ponovo posegnu za kormilom, Mikhail spusti ruku na točak i zadrža ga.
„Dalje.“
„Ne.“
„Zašto?“
„Zato što odavde dalje ne idem.“ Ruka mu skliznu s točka i pritisnu prazan rukav. „Neću.“
Mikhail ostade gledajući u njega. Zatim se okrenu i ode do ograde. More se valjalo ispod njega, sivo i hladno, sve do crvene linije i onoga o čemu su pričali. Dugo je gledao vodu dok mu je vjetar vukao odoru.
Zavuče ruku pod nju i izvuče bijelu keramiku. I dalje je bila topla. Keramika mu je gledala u lice. Tijelom je zaklanjao masku da ostali ne vide šta drži.
Baci je.
Maska udari o površinu i prevrnu se, ali ne potonu. Ostade na vodi, bijela naspram tamnog mora, dok ju je talas podizao i spuštao. Zatim se polako okrenu, jednom, samo jednom, dok se šuplje oči i pokvaren osmijeh nisu zaustavili tačno prema njemu.
Voda joj pređe preko donjeg ruba i ispuni otvorena usta. Maska se nagnu i poče kliziti ispod površine, još okrenuta prema njemu. Bijelo lice nestajalo je u dubini, sve manje i dalje, dok ga tama nije progutala. Mikhail ostade uz ogradu. Glas se više nije javio.
Jednoruki preda kormilo Čvoru i priđe mu.
„Bacio si nešto.“
Mikhail je ćutao.
„Je li vrijedno?“
„Nije ništa vrijedno.“
Čovjek polako klimnu, gledajući vodu.
„Dobro. Onda neka potone. More uzima sve jednako. Nije mu važno šta je.“
Talasi su udarali o trup u istom niskom ritmu.
„Izvini za maloprije. Nekada sam išao duboko“, reče Jednoruki. „Dalje nego danas. Dalje nego što si tražio.“
Pogleda prema Čvoru, Oku i Nožu.
„Sva četvorica smo išli. Samo tada nas je bilo više. Lovili smo kitove. Ja sam stajao na pramcu s harpunom, pa su me po njemu i prozvali. Osjetiš kita prije nego što ga vidiš. Prvo se promijeni voda. Onda dođe miris. Ulje, gvožđe i strah.“
„Ostao si bez ruke?“
Jednoruki klimnu. Vjetar zategnu jedro. Brod se nagnu, a voda zapjeni duž trupa.
„Jednom smo našli velikog. Većeg od svega što smo dotad lovili. Pogodio sam ga, ali uže nismo presjekli kad je trebalo.“ Ruka mu se zaustavi na rukavu. „Vukao nas je dugo, a onda se more podiglo od njegove veličine. Brod se okrenuo na stranu prema talasu i pukao po sredini.“
„Ovaj?“
„Drugi. Ovaj sam kupio ovakav. Ima ožiljak od udarca o stijenu. Vidiš ga tamo.“ Klimnu prema prednjem dijelu palube. „A na onome paluba se otvorila poda mnom. Lijeva ruka mi je upala između dvije daske, a onda ih je težina trupa ponovo sklopila. Kad je sljedeći talas razdvojio brod, ljudi su me povukli na svoju stranu. A ruka je ostala na drugoj.“
Talas prođe ispod njih.
„Čvor mi je stegao pojas iznad rane. Nož me držao dok sam se otimao. Mi koji smo ostali pobjegli smo s čamcem. Oko nije prestajao veslati.“ Spusti ruku. „Da je ijedan od njih stao, sad bi ih bilo samo trojica.“
„Morao si izabrati“, reče Mikhail.
„Nisam birao ja. Daske su birale.“ Okrenu se prema moru. „Ja sam samo pristao da živim s onim što su ostavile.“
„A ime?“
„Ime mi je grad uzeo.“ Nešto mu oštro pređe preko lica. „Bio sam Harpun dvadeset godina loveći kitove. Vratio sam se s jednom rukom i do kraja sedmice više niko nije znao ko je Harpun. Nadimak ne biraš, znaš. Zaradiš ga. A ovaj sam zaradio time što nisam presjekao prokleto uže.“
Vjetar prođe između njih.
„Kakav je osjećaj sada?“
„Još pokušavam dohvatiti stvari njome“, nastavi. „Uže, čašu, bilo šta. Ruka odluči da je još tu, a ostatak mene je posluša prije nego što se sjetim. Ponekad me i svrbi. Češem platno na kojem nema ničega.“
Pređe prstima preko rukava, tačno onako kako je to radio cijeli dan.
„Zato ne idem dalje. Plašim se.“
Mikhail pogleda mjesto na kojem je maska nestala. Na površini nije ostalo ništa.
„Mlađa me ćerka ponekad pita gdje mi je otišla ruka.“
„Šta joj kažeš?“
„Da je moru trebala više nego meni. Ona je to prihvatila. Djeca dok su manja lakše prihvataju.“
Odgurnu se od ograde, ali prije nego što ode, još jednom pogleda vodu.
„Šta god da si ostavio dolje, ostaće tamo.“ Ruka mu pođe prema praznom rukavu. „Moje jeste.“
Put nazad trajao je dugo. Mikhail je ponovo radio. Složio je užad s Čvorom, pomogao Oku da očisti mreže, iznio vodu koja se skupila na dnu. Niko više nije pričao. To mu se svidjelo.
Kada se vratiše u grad i pristadoše, Mikhail prebaci prvi sanduk na daske, pa se vrati po drugi. Ostade dok sav ulov nije bio iznesen i sva užad ponovo vezana. Jednoruki mu priđe i spusti nekoliko srebrnjaka u dlan.
„Rekao sam da ne moraš platiti.“
„To je bila cijena da idemo dalje.“ Zatvori mu prste preko novca. „Ali nismo otišli koliko si htio, pa ti moram platiti.“
Mikhail ipak spremi kovanice.
„Nisi loš“, reče Jednoruki. „Ne znaš ništa o moru, ali istu grešku ne ponavljaš dvaput. Ne pričaš mnogo. To je meni dovoljno.“
„Onda kada ponovo isplovljavate?“
„Kad vrijeme dopusti. Uglavnom u zoru.“
Mikhail klimnu.
„Doći ću.“ Zatim zastade. „Jednoruki. Poznaješ li trgovca po imenu Beris? Šepa na lijevu nogu. Vozi so i ribu prema sjeveru.“
Čovjek se počeša po ruci koje nije bilo.
„Ne po tom imenu. Ali šepavih ovdje ima koliko hoćeš, znaš. More ih napravi.“ Razmisli. „Pitaj na pijaci ispod mosta ili na skladištu. Tamo istovaraju oni koji idu gore.“
„Hoću.“
„Oj. I dođi prije nego što isplovimo. Ne čekamo nikoga.“
Mikhail mu mahnu i pođe niz pristanište.
Iza njega su Čvor i Oko već raspravljali o nečemu, pa se Nož smijao. Grad proguta njihove glasove.
Te noći bilo mu je hladno.