Poglavlje XXVII: Jedanaest na željezu, devet na kamenu

Mikhail je čekao korake u svojim odajama. Stajao je ispred dvije slike posmatrajući onu sa bijelozlatnim kapima u tami. Izbroja jedanaest kapi nalik suzama. Još nije razumio šta znače.

Podiže ruku prema licu i dotaknu topao obraz keramike.

„Ko je naslikao ovu sliku?“ promrmlja sam sebi.

Ja.

Ruka mu stade.

Slušalac ju je naslikao ali ne sjećam se zašto. Tada su postojale maske kojih više nema.

„Kojih više nema?“

Spokoj i Ljubav.

„Šta se desilo s njima?“

Nisu mi trebale.

Uklonjene su.

Mikhail se sjeti jedanaest šiljaka na kraljevoj kruni, devet na kamenoj kruni njegovog kipa.

Dolaze.

Koraci su se čuli iza vrata u Odajama Maski.

„On zna.“

„On sluša“, odgovori drugi glas, tiše.

Mikhail spusti ruku i duboko udahnu. Okrenu se, otključa vrata i izađe.

Šest Bijelih Maski čekalo je u polukrugu, okrenutih prema tami u njegovom središtu. Baklje su gorjele nisko uz zidove, ostavljajući između sebe široke trake tame.

Mikhail stade na rubu tame i svjetlosti. Pohlepa je bila na svjetlu. Tada primijeti nešto drugačije.

Ponos je stajao na pogrešnom mjestu. Pogrešno su stajali i ostali. Primaknuli su se bliže jedni drugima, zatvarajući razmake. Samo je Radoznalost stajala gdje je trebala. Dva mjesta ostala su prazna. Jedna maska bila je daleko preko mora. Zavist nije bila tu. Tama je ispunjavala njeno mjesto. Mikhaila to naljuti.

„Na svoja mjesta.“

Maske se pomjeriše. Ponos sačeka da ostali stanu, zatim pogleda Slušaoca. Mikhail zadrža pogled na praznom mjestu koje mu je pripadalo. Ponos se pomjeri tamo. Radoznalost nakrivi glavu prema njemu.

Mikhail priđe bliže, sve dok nije bio potpuno na svjetlosti. Šest bijelih lica čekalo je njegovu riječ.

„Kralj je mrtav“, reče. „Grad je vidio tijelo. Čuli ste šta narod govori. Pitanje je samo hoćemo li ih pustiti da pričaju ili ćemo mi stvoriti priču.“

Bijes istupi prije ostalih.

„Ovo je gore od pokušaja, Slušaoče. Tada je kralj ostao živ. Sada su ga gledali kako visi.“ Šaka mu se zatvori uz bok. „Ne možemo ponovo učiniti ono s Ardenfallom. Rekli smo da držimo krivca, a sada nemamo nikoga.“

„Sada ga imamo“, reče Radoznalost. „Okrivimo njega.“

Bijes okrenu masku prema njoj.

„Čovjek sjedi u Drugom Stubu. Morali bismo reći da je pobjegao. Šta mislite, kako bi narod reagovao na to?. Ko god da ga je ubio, još hoda među ljudima.“

„Ako ga je neko ubio“, reče Tuga.

Bijes se okrenu prema njoj.

„Popeo se na vlastiti kip, omotao uže oko kamena i objesio se? Star čovjek, usred noći?“

„Ne znamo“, reče Mikhail.

„Onda ćemo saznati, Slušaoče. Dajte mi stražare koji su ga pustili da izađe. Jedan od njih zna više nego što govori.“

„Radoznalosti su ih već ispitali.“

„Radoznalosti su pitali“, reče Bijes. „Pustite mene da ih ja ispitam kako treba.“

„Moje maske su uradile i više nego što treba“, istupi Radoznalost.

„Onda recimo da je ubijen“, reče Bijes. „Usput okrivimo Blackwater. Onako kako smo ih planirali okriviti za Emberveil.“

„Jeste“, reče Radoznalost. „Bijes je u pravu.“

„Uvijek smo to htjeli“, dodade Žalost.

„Tako je trebalo da bude, sada je prilika.“

„Slušalac je to htio“, reče Bijes.

„To bi značilo rat“, reče Mikhail.

„Rat nam stoji, Slušaoče. Proširićemo naše maske“, reče Bijes.

„Nećemo to.“

Ispod bijele keramike začu se tiho režanje. Bijes se pokloni i odstupi.

Tuga podiže glavu.

„Pustimo ljude da oplakuju kralja.“

„I da govore šta hoće?“ upita Bijes.

„Već govore. Porodica je u palati. Straža je na trgu. Neka rade svoj posao.“

„A mi?“

Tuga pogleda Mikhaila.

„Ne moramo im mi reći sve što treba da učine.“

Bijes se malo nagnu naprijed.

„Zato smo ovdje. Oni ne znaju.“

„Trebalo je da služimo kralju“, reče Tuga. Izgovori to tiše nego prethodne riječi. Glava joj se spusti. „Kruna treba da govori. A mi da joj služimo.“

„Grad služi Slušaocu“, reče Bijes.

„Ljudi znaju sahraniti svog kralja. Pustite ih barem toliko.“

Žalost tada progovori s drugog kraja polukruga.

„Sahraniti ga moramo. Tijelo je od jutros u palati. Ubrzo će da istrune i da se raspadne, a onda više neće biti važno šta smo mi ovdje rekli. Neko treba odlučiti gdje ćemo ga položiti i kako.“

„Vidi ga. Govorimo o tome šta ćemo reći gradu“, odgovori Bijes.

„A ja govorim o onome što je od kralja ostalo. Tijelo neće čekati dok se vi složite.“

„Dobićeš ga.“

Žalost okrenu masku prema njemu.

„Nije tvoje da mi ga daješ.“

Bijes napravi korak.

„Bijese“, reče Mikhail. „Vrati se.“

Bijes se pokloni i vrati na svoje mjesto. Mikhailove šake polako se opustiše iza leđa. Prijalo mu je koliko je malo morao učiniti. Pusti ih da čekaju još trenutak.

„Radoznalosti. Jeste li saznali išta novo od stražara?“

Maska s ustima povučenim ustranu istupi pola koraka.

„Ništa, Slušaoče. Kažu da im je naredio da ostanu iza i da ide prošetati do kipa.“

„Jesu li vidjeli nekoga s njim?“

„Kažu da nisu.“

„A šta grad govori?“

„Sve.“ Glava joj se blago nakrivi. „Da je ubijen. Da se ubio. Da je bio mrtav prije nego što je obješen. Da je prošle sedmice plakao pred slugom. A jedna starica tvrdi da on uopšte nije pravi kralj.“

Bijes ispusti glasan zvuk kroz nos.

„Glupo.“

„Glupo“, ponovi Radoznalost, okrećući se prema njemu. „Ali četvorica su je slušala. Jedan je klimao glavom. Moje maske su zapisale šta je govorila u Arhivima Života. Ako bude ponavljala, drugi će početi to tvrditi i na kraju će narod reći da je to istina. Napisao sam da je treba ukloniti. Ne znam rade li tvoje maske išta po tom pitanju.“

„Slušalac mi je zabranio da ubijam bez njegove dozvole“, reče Bijes i okrenu se prema Mikhailu. „Dopustite mi.“

„Ne dirajte je“, reče Mikhail.

Bijes ostade nagnut prema Mikhailu, kao da bi mogao svakog trenutka da istupi.

„Kako naredite, Slušaoče.“

Mikhail pogleda Radoznalost.

„Šta predlažeš?“

„Dajte mi još malo vremena da moje maske čuju. Pustite me da proširim mrežu.“

„I da grad sam odluči šta se dogodilo kralju?“

„Da nam pokaže u koju laž je spreman vjerovati.“

Pohlepa se zagrija na njegovom licu.

To.

„Do jutra će se neke priče već izgubiti“, nastavi Radoznalost. „Druge će ponavljati i oni koji jutros nisu bili na trgu.“

„A kralj?“ upita Žalost.

„Mrtav je. Sada slušamo žive.“

„Kruna je ostala“, reče Ponos.

Pogleda Mikhaila prije nego što nastavi.

„Devet željeznih šiljaka. Jedan za svaku kapelu. Jedan za svakoga od nas.“

„Jedanaest“, reče Radoznalost.

Ponos okrenu glavu prema njoj, pa ponovo prema Slušaocu. Mikhail nije odgovorio.

„Devet je na kipu pred palatom“, nastavi Radoznalost. „Kruna koju je nosio ima jedanaest. Viđao sam je na Dvoboju Uspeća, pred Kapelom od Veila. Brojao sam dvaput.“

„Kip je, izgleda, drukčije isklesan“, reče Žalost.

„Možda. A možda su dva šiljka odvaljena poslije.“

„Od dragara je“, nastavi Žalost. „Nisu mogla tek tako otpasti.“

Ponos više ništa ne reče. Radoznalost još trenutak zadrža glavu nagnutu prema njemu, zatim je okrenu prema Mikhailu.

Tuga progovori tiho.

„Jutros je na tom trgu stajalo stotinu ljudi. Svi su čuli isti zvuk kada je tijelo palo. Šta god mi da odlučimo, taj zvuk ostaje u njima.“

Mikhail se sjeti kamena pod kraljevim tijelom i mrlje na trgu.

„Pustite ih da tuguju“, nastavi Tuga. „Danas su zatvarali radnje sami. Niko im nije morao narediti. Znaće i šta treba poslije.“

„Slažem se“, reče Radoznalost. „Više vremena i za posmatranje mojima ostane. Odluku ćemo donijeti kasnije.“

Mikhail spusti ruke uz tijelo. Ponovo je vidio dasku na kraljevim prsima. Svi u ovoj odaji čuli su Ponosa kako se kune da svoju veličinu neće staviti iznad naroda. Ako se neko sjeti tih riječi kad čuje šta piše na dasci, saznaće čije je lice bilo pod maskom. Istraga ne smije ni početi.

„Kralj se ubio“, reče Mikhail. „Tako ćemo reći.“

„To je slab kralj. Slabo kraljevstvo“, reče Bijes.

Mikhail poče koračati ispred polukruga, bočno okrenut prema njima.

„Ali reći ćemo da je bio bolestan. Dugo nije bio dobro. Ljudi oko njega su to vidjeli, ali nisu razumjeli koliko je daleko otišlo. Čak je i plakao pred slugama. Teret krune ga je doveo do kraja. Sinoć je sebi oduzeo život.“

„I grad će prihvatiti da mu je kralj bio slab?“ upita Bijes.

„Bolestan“, ispravi ga Mikhail.

„To treba da kaže palata“, reče Tuga.

„Palata će to reći.“

Ponos sačeka, gledajući Slušaoca kako prolazi ispred njega.

„A ko će nositi krunu?“

„Njegov sin je živ.“

„Dijete.“

Mikhail stade. Ponos ostade okrenut prema njemu.

„Dvanaest mu je godina, Slušaoče. Ne može voditi grad.“

„Kraljev je sin. Njegova krv.“

„U gradu postoje jače kuće. Ljudi koji već upravljaju zemljom, stražom i trgovinom. Mogu preuzeti prijestolje sada. Dječak će morati čekati godinama. Ako mi kažete koju kuću želite, do zore ću imati ime.“

Toplota se pomjeri uz Mikhailovo lice.

Kralj je slab. Mijenjao sam krv i ranije. Promijenimo je i sada.

Mikhail se sjeti dječaka koji je jutros trčao prema kamenu.

„Ne. Prijestolje ostaje Vaeloru. Seradin nasljeđuje oca.“

Dijete ne može držati grad.

„Onda neko mora biti uz njega“, reče Ponos. „Neko će govoriti dok on bude ćutao. Dopustite da govorim kroz njega.“

„Kraljica će ga savjetovati dok ne odraste.“

„Slušaoče. Ovo je prilika da stegnemo kralja. Dok je mlad. Trebaće nam.“

„Nećemo dirati kralja. Ne treba da bude jedan od nas. Ja ću se pobrinuti za ostalo.“

Slab si.

„Jesi li razumio?“ upita Mikhail.

Ponos jednom klimnu. „Jesam, Slušaoče.“

Žalost tada istupi.

„Ima još nešto. Ako kažemo da je sam sebi oduzeo život, običaj je jasan. Čuvari kapela neće doći. Neće biti pojanja ni riječi koje ga vode. Put prema Veilu ostaje mu nepokazan.“

Mikhail se sjeti Seradina kako pokušava prići očevom tijelu. Sada će stajati nad njegovim grobom bez pojanja.

„Pripremi zemlju“, reče Mikhail. „Običaj ostaje kakav i mora. Čak i za kralja.“

Žalost jednom klimnu.

„Kao za običnog čovjeka“, reče Bijes.

„Zemlji nije važno šta je bio“, reče Žalost.

„Bio je kralj.“

„Probaj nekada da kopaš sa mnom. Vidjećeš. Isto će biti kada i na tebe red dođe.“

Bijes okrenu masku prema Žalosti, ali prije nego što progovori, začu se Radoznalost.

„Priča mora biti ista svuda.“

„Biće“, reče Mikhail i pogleda prema udaljenom kraju polukruga. „Strahu.“

Maska koja do tada nije progovorila blago se nakloni.

„Do jutra će grad čuti da je kralj dugo bio bolestan i da je sinoć sebi oduzeo život. Proširi priču gradom. Najviše palatom, tako da i kraljica u nju povjeruje. Uradi to prije prvog zvona.“

Strah spusti glavu.

„Slušaoče.“

Mikhail se okrenu prema praznom mjestu Zavisti. Smetalo mu je više nego kada je ušao.

„Sutra hoću da svi ispratite kralja u zemlju. Slušalac je rekao.“

Maske se pokloniše i krenuše niz kružne stepenice. Ponos se prije odlaska još jednom okrenu prema Mikhailu. Sačeka njegov kratak pokret rukom, pa pođe za ostalima. Tuga uspori. Bijela keramika ostade okrenuta prema njegovom licu. Mikhail je sačekao, ali Tuga ništa ne reče. Spusti glavu i nastavi prema stepenicama. Za njom ode Strah, bez zvuka, onako kako je i stajao.

Mogao sam znati više da si poslušao Radoznalost.

„Izabrao sam tačno kako sam htio.“

Mikhail se sjeti kralja na svome kipu. Užeta iznad njega. Uže. Zadrža mu se ta misao. Još je visjelo sa kipa. Još ga niko nije skinuo.

Znam šta hoćeš.

Mikhail se pokrenu i pođe prema kružnim stepenicama.

Nismo završili ovdje.

Ja nisam završio ovdje.

Stigao je do hodnika. Svjetlost baklji kretala se s njim uz zid. Maska mu je sada bila toplija i teža na licu.

Ostani, Mikhail.

Tvoje nije da izlaziš. Naći će te. Tvoje nije da se krećeš među njima.

Stigao je do stepenica koje su vodile prema izlazu, prema Kamenorezačkoj Četvrti, zatim nađe kamen i gurnu ga. Zid se pomjeri i noćni vazduh ga dočeka hladan i čist. Četvrt je bila prazna, ulica blijeda pod ono malo mjeseca. Podiže ruke prema maski.

Ovdje pripadaš. Ovdje je tvoje mjesto.

„Ostavi me“, reče Mikhail.

Ne.

Remenje je pod prstima popuštalo sporije nego što bi trebalo, kao da je keramika počela pamtiti oblik njegove glave i nije ga htjela zaboraviti. Povuče snažnije.

Maska se odvoji.

Hladan vazduh pronađe mu lice. Stajao je s keramikom u rukama, dah mu je bio vidljiv pred njim, izlazio je kao para i nestajao u vazduhu. Zatim skinu odoru i umota masku i rukavice u nju, i to sve zajedno stavi pod ruku i pođe prema kući.

Male grupe stajale su na uglovima, po dvojica ili trojica, govorili su tiho. Uhvatio je dijelove dok je prolazio.

„Neko je došao do njega, čovjek to sam sebi ne radi.“

„Vidio sam vlastitim očima, uže, kip, ko bi uopšte.“

„A dječak, šta, jedanaest godina, dvanaest? Ko vlada gradom dok ne odraste?“

„Biće nevolje, zapamti šta kažem, uvijek je tako kada prijestolje promijeni ruke.“

„Ššš. Eno nekoga.“

Šaptanje stade.

„Mikhail? Mikhail!“ iskoči jedan.

„Jesi li vidio? Naravno da si vidio, kako glupo pitanje. Znaš li ti šta se desilo?. Bio si gore, bliže njima.“

Mikhail se sjeti vremena kada je bio gore. Čovjek je mislio na njegovo viteštvo i njegovo mjesto u Kapeli od Veila. Ali Mikhail više ne ide gore. Sada je dolje. Pod gradom.

Okrenu se prema njemu, nagnu se bliže njegovom uhu i spusti mu ruku na rame.

„Čuo sam da je bio bolestan, i da se zbog toga ubio. Samo su neki iz palate to znali.“

Čovjek klimnu, zadovoljno. Zatim odstupi i priđe drugome.

„Bio je jako bolestan, zato se objesio.“

Prošao je kroz sve ne usporavajući. Glasovi su ostali iza njega. Kada stiže kući gurnu vrata i uđe. Sve je bilo na svome mjestu. Prašina se uhvatila po krevetu, stolu, po podu i na kovčegu ispod prozora. Mikhail priđe kovčegu i otvori ga.

Unutra ugleda Kamen Pohlepe i Kamen Nade. Ostade tako gledajući. Put Wardena kojim je krenuo, put koji je mislio da će ponovo poći. Sada nije vrijeme za to. Grad ga treba. Izvadi masku iz odore i spusti je preko kamenja, a odoru i rukavice smota pored nje. Zatvori poklopac.

Okrenu se i uze sa vješala svoj smeđi plašt, otrese ga od prašine, zatim obuče. Tada izađe napolje. Noge su ga vodile u Kraljevu Četvrt.