Poglavlje XXVIII: Početak

Probudiše ga koraci. Mikhail otvori oči i podiže glavu s kamena. Sto na kojem su ranije ležali njegovi mačevi bio je prazan. Grega nije bilo.

 

Koraci su se čuli odozgo. Mikhail se uspravi uz zid, očekujući crnu odoru i bijelu keramiku. Umjesto njih, pojavi se čovjek u tamnosmeđem plaštu. Mikhail ispusti dah.

 

„Ronik.“

 

Nešto u njemu popusti čim ga ugleda. Nije očekivao da će se obradovati bilo čijem licu, ali Ronikovo je barem pripadalo svijetu iznad kamena, Veilcourtu, Redu i danima kada je još znao odakle dolazi opasnost.

 

Ronik se ovaj put nije smiješio. Priđe rešetkama i odmjeri Mikhaila od glave do nogu. Briga mu je stajala na licu otvoreno, bez pokušaja da je sakrije šalom.

 

„Jedva sam te pronašao“, reče. „Još teže sam uspio doći ovamo.“

 

Mikhail priđe bliže.

 

„Kako si uspio?“

 

Ronik kratko pogleda prema stepenicama.

 

„Imam i ja svoje veze u Ardenfallu.“

 

„Od kada?“

 

„Od kada mi trebaju.“

 

Spusti glas i uhvati jednu od rešetki.

 

„Čim je rat prestao, počeo sam te tražiti. Tražen si u Veilcourtu. Vidim da ni ovdje nisi prošao mnogo bolje.“

 

„Optužili su me za Pelitino ubistvo.“

 

Ronikovo lice se zategnu.

 

„Znam.“

 

„Nisam je ubio.“

 

„Znam i to.“

 

„Kako znaš?“

 

„Zato što sam bio na tragu ljudi koji jesu.“

 

„Maski?“

 

Ronik mu odmah pokaza da utiša glas.

 

„Nemoj to ovdje govoriti.“

 

„Bile su u ovom hodniku. Jedna je ubijena pred mojom ćelijom. Jedan od njihovih ju je ubio.“

 

Ronik se osvrnu prema praznom stolu, zatim prema stepenicama koje su vodile dublje.

 

„Znači i ovdje su.“

 

Mikhail stegnu rešetku.

 

„Oni upravljaju i Vijećem.“

 

„Možda.“

 

„Nije možda. Vidio sam ih. Znali su za masku koju sam uzeo. Znali su gdje sam bio u Veilcourtu. Svi nose isti znak.“

 

Ronik pogleda prema stepenicama još jednom.

 

„Nisi nikada ni trebao stići u Veilcourt.“

 

„Šta to znači?“

 

„Znači da smo zakasnili mnogo prije nego što smo shvatili da je išta počelo.“

 

Ronik zavuče ruku ispod plašta. Kada je ponovo izvuče, između prstiju je držao mali gvozdeni ključ. Pruži ga kroz rešetke.

 

„Otkud ti to?“

 

„Ovo je rezervni“, reče tiho. „Dao sam nešto stražaru gore, nešto što nije mogao da odbije.“

 

Mikhail uze ključ.

 

„Mislio sam da je ovdje straža drugačija, da ne prima novac. Vjeruj mi. Probao sam. Zamalo nisam ovdje završio prije vremena.“

 

„Ko ti je to rekao?“

 

„Poznanik jedan.“

 

„Reci ti njemu da se on ne razumije ni u šta.“

 

Mikhail pogleda ključ.

 

„Ovaj je samo za ovu ćeliju?“

 

„Jeste.“

 

„A ostala vrata?“

 

„Nećeš ići prema njima.“

 

„Kako onda da izađem?“

 

Ronik se nagnu bliže.

 

„Kada stražar ponovo ode gore, otvori ćeliju i kreni prema dolje.“

 

Mikhail pogleda prema mračnim stepenicama.

 

„Gdje dolje?“

 

„Kroz cijeli stub. Na dnu je izlaz. Toliko sam saznao.“

 

„Kakav?“

 

„Kada čuješ vodu dovoljno glasno znaćeš da si blizu. Na samom dnu čekaće te čamac.“

 

„Ko ga je ostavio?“

 

„Moje veze.“

 

Mikhail stisnu ključ u šaci.

 

„A stražari?“

 

„Ima ih i niže. Ne smiju te vidjeti.“

 

„Kako da prođem pored njih?“

 

„Tiho.“

 

„Odlično. Baš sam tih ovih dana.“

 

Roniku se ugao usana jedva pomjeri, ali osmijeh se ne pojavi.

 

„Čuvaj se, prijatelju.“

 

Koraci se začuše odozgo. Ronik se odmaknu od rešetaka, a Mikhail sakri ključ u šaku i gurnu je ispod plašta. Greg siđe niz stepenice. Zaustavi se kada ugleda Ronika.

 

„Posjeta je završena“, reče.

 

Ronik klimnu.

 

„Taman smo se upoznali.“

 

Greg ga ne pogleda. Ronik posljednji put odmjeri Mikhaila, zatim se okrenu i pođe prema stepenicama. Njegovi koraci postajali su sve tiši dok nisu sasvim nestali.

 

Greg sjede za sto. Mikhail se vrati uza zid. Ključ mu je ležao u dlanu.

 

Vrijeme je prolazilo sporo. Greg je povremeno podizao glavu prema njemu, ali Mikhail ništa ne reče. Čekao je da se čovjek opusti, da mu se ramena ponovo spuste i oči otežaju. Ali oči se dugo nisu zatvarale.

 

Morao ga je natjerati da ode.

 

„Jesi li ti očistio krv?“ upita. „Ostalo je još ispod stola.“

 

Greg spusti pogled prema kamenu, iako tamo više nije bilo ničega. Mikhail se nasloni na zid.

 

„Znači ipak vidiš.“

 

Greg podiže drvenu čašu.

 

„Ćuti.“

 

„Mislio sam da više ne govoriš.“

 

„Govorim.“

 

„Je li Slušalac dolazio i prije nego što si dobio unapređenje?“

 

Greg spusti čašu. Mikhail nastavi prije nego što je uspio odgovoriti.

 

„Ili ti je to dio posla? Sjediš ovdje, odeš gore kada ih čuješ, a oni rade šta žele.“

 

Greg stegnu vilicu.

 

„Prestani.“

 

„Zato si odnio moje mačeve? Da ih ne bih mogao zaustaviti sljedeći put?“

 

„Nema sljedećeg puta.“

 

„Tako su ti rekli?“

 

Greg ustade.

 

„Nemaš pojma o čemu govoriš.“

 

„Onda mi objasni.“

 

„Neću.“

 

„Jer radiš za njih.“

 

Greg se odgurnu od stola.

 

„Ne radim ni za koga.“

 

„Osim za Vijeće.“

 

„Čuvam zatvor. Ostalo me ne zanima, imam i ja porodicu da prehranim.“

 

„Možda. Ali Maske šetaju svugdje.“

 

Greg zgrabi baklju sa zida.

 

„Ne mogu te više slušati.“

 

„Znam. Zato stalno bježiš gore.“

 

Čovjek krenu uz stepenice.

 

„Možda će ti tamo dati još jedno unapređenje“, doviknu Mikhail za njim.

 

Greg ne zastade. Svjetlost koju je nosio povuče se uz zid i nestade iza zavoja.

 

Mikhail sačeka. Slušao je njegove korake dok se nisu izgubili iznad prvog nivoa. Tek tada izvadi ključ i priđe rešetkama.

 

Ruka mu se malo tresla dok ga je uvodio u bravu. Ključ se lako okrenu. Klik je bio tih, ali Mikhailu se učini da je prošao cijelim stubom. Povuče rešetke i izađe u hodnik.

 

Pogledao je u stepenice koje su vodile prema gore. Zatim se okrenu prema suprotnoj strani, tamo gdje je trag krvi Bijele Maske nestajao u tami. Na kraju hodnika stepenice su se spuštale na četvrti nivo.

 

Mikhail krenu.

 

Svaki nivo bio je građen isto. Stepenice bi ga dovele na jedan kraj dugog hodnika, a sljedeći silazak nalazio se na njegovom suprotnom kraju. Morao je proći pored svih ćelija da bi nastavio dublje.

 

Na petom nivou gorjele su dvije baklje. Jedna uz stepenice, druga na kraju hodnika. Između njih, za stolom, spavao je stražar.

 

Bio je ogroman, debeo u ramenima i stomaku, s glavom položenom na prekrštene ruke. Preko lijevog oka protezao mu se debeo ožiljak, a samo oko bilo je zatvoreno i utonulo dublje od drugog. Ponekad bi zahrkao snažno da mu je drvena čaša podrhtavala na stolu. Pored njegove ruke ležali su Mikhailovi mačevi.

 

Mikhail zastade na ulazu u hodnik. Stražar duboko udahnu, zadrža vazduh, zatim zahrka još glasnije.

 

Mikhail pođe prema njemu. Kretao se iza njegovih leđa, polako, na prstima. Kada priđe stolu, pruži ruku prema svom maču i lagano ga podiže. Korice tiho zagrebaše po drvetu. Stražar se cimnu. Mikhail stegnu zube. Čovjek promrmlja nešto nerazumljivo, obrisa nos podlakticom i ponovo spusti glavu.

 

Hrkanje se nastavi.

 

Mikhail uze Darinov mač. Zakači oba uz bok i krenu dalje, prateći osušene kapljice krvi po kamenu.

 

Kada prođe pored ćelije, nešto ga zgrabi za nogu. Prsti se sklopiše oko njegove čizme.

 

Mikhail se trgnu i pogleda dolje. Ženska ruka pružala se između rešetaka, mršava i prljava. Iza nje se iz tame ukaza dio lica, raščupana kosa i jedno oko.

 

„Vode“, prošapta žena.

 

Mikhail pogleda prema stražaru. Čovjek se pomjeri. Podiže glavu za nekoliko prstiju, obrisa nos, zatim je ponovo spusti na ruke.

 

„Vode“, ponovi žena i jače ga stegnu.

 

Mikhail povuče nogu. Prsti joj skliznuše niz kožu čizme, ali ga ne pustiše sasvim. Naglo je odgurnu drugom nogom. Ruka joj nestade iza rešetaka.

 

Pređe ostatak hodnika i spusti se na šesti nivo.

 

Ovdje je gorjela samo jedna baklja, na samom kraju. Svjetlost joj je jedva dopirala do stepenica. Trag krvi ubrzo se završavao pred ćelijom s lijeve strane.

 

Tijelo je ležalo uz rešetke. Već je počelo zaudarati.

 

Mikhail priđe sporije. Žena je bila položena na stranu, lica okrenutog prema hodniku. Odora joj je bila natopljena osušenom krvlju, a na grudima je ostala široka tamna rupa. Prepozna je tek kada joj se približi.

 

Agnes.

 

Oči su joj ostale otvorene.

 

Pred njim više nije ležala maska. Ležala je žena koja je za nešto služila, pa je odbačena kao i svi ostali.

 

Sjeti se pekara, dvojice mladića i Lirinog prozora. Maska je bila ono što je izabrala da postane.

 

Ipak čučnu i pređe joj dlanom preko očiju, zatvarajući ih.

 

Na kraju šestog nivoa nije bilo stepenica. Hodnik se završavao mokrim kamenim zidom. Mikhail podiže baklju iz držača i približi je površini, tražeći vrata, šarke ili udubljenje u kojem bi mogao biti skriven prolaz. Ništa.

 

Iza njega se začu grebanje. Nešto se vuklo po podu jedne od ćelija. Mikhail se ne okrenu. Zvuk mu se približavao s druge strane rešetaka, prateći ga dok je prolazio uz zid. Lanac se povlačio za njim, spor i nepravilan.

 

Mikhail nastavi tražiti izlaz. Nešto udahnu tik uz njegovo rame. Topao dah dotače mu vrat kroz rešetke. Dlake mu se podigoše duž ruku. Naglo se odmaknu i udari stranom u metalni držač. Baklja zadrhta, a gvožđe zazveča o kamen.

 

Hrkanje iznad njih prestade. Mikhail ostade nepomičan. Tišina je bila preglasna.

 

Zatim se s petog nivoa začu težak glas:

 

„Ko je dolje?“

 

„Neko je prošao maloprije“, šapnu ženski glas.

 

Stolica se prevrnu. Koraci krenuše prema stepenicama.

 

Mikhail podiže baklju i ponovo pregleda zid. S njegove desne strane, iza naslage tamnog kamena, vidje uzak otvor. Nije bio pravilno isklesan. Više je ličio na pukotinu koja se tokom godina proširila dovoljno da čovjek može proći kroz nju.

 

Ugura baklju unutra. S druge strane nije bilo poda. Mikhail povuče glavu u posljednjem trenutku.

 

Iza zida se otvarala ogromna praznina u samom središtu stuba. Zidovi su se spuštali duboko ispod njega, a uz njihove krajeve pružale su se uske kamene stepenice, široke tek toliko da jedan čovjek može hodati. U sredini nije bilo ničega osim tame.

 

Koraci stražara približavali su se šestom nivou.

 

Mikhail provuče jedno rame kroz otvor, zatim drugo. Čizma mu skliznu preko ivice, ali stopalom pronađe prvu stepenicu. Spusti se na nju i pritisnu leđa uz zid. Otvor je ostao odmah iznad njegove glave. Stražar stiže u hodnik.

 

„Ko je ovdje?“

 

Negdje u hodniku lupi mačem o rešetke.

 

Koraci, bliže. Baklja osvijetli pukotinu. Mikhail se spusti još jedan stepenik i priljubi uz kamen tačno ispod otvora.

 

Stražar progura glavu kroz pukotinu.

 

Svjetlost pređe preko praznine. Mikhail mu vidje bradu. Čovjek se nagnu još malo, gledajući prema stepenicama koje su se spuštale u tamu. Bio je toliko blizu da je Mikhail mogao dotaći njegov vrat. Dovoljno blizu da ga ubode mačem ako bude trebalo.

 

Stražar pogleda preko njega. Nije spustio oči dovoljno nisko. Pljunu u tamu i povuče glavu.

 

„Proklete pacovčine“, promrmlja.

 

Koraci se udaljiše niz hodnik. Mikhail ostade nepomičan dok ponovo nije čuo stolicu iznad, a zatim, poslije duge tišine, prvo teško hrkanje.

 

Tek tada se odvoji od zida.

 

Nije znao koliko duboko stepenice vode. Slaba svjetlost iz otvora ostala je iznad njega, a sve ispod nestajalo je u tami. S jedne strane imao je mokar zid, s druge pad kojem nije mogao vidjeti kraj.

 

Morao se pokrenuti.

 

Prvih nekoliko krugova stepenice su bile cijele. Hodao je bočno, jednim ramenom naslonjenim na kamen, izbjegavajući pogled prema sredini. Ipak, svaki put kada bi stopalo zakoračilo preblizu ivici, tijelo bi mu se zateglo prije nego što ga je mogao zaustaviti.

 

Silazio je dugo. Otvor iznad postao je blijeda tačka. Povremeno bi kroz zid dopirao zvuk vode, isprva tih, zatim sve jasniji. Na jednom dijelu stepenica nalazio se uzak prozor isklesan prema spolja.

 

Mikhail zastade pred njim.

 

Kroz otvor ugleda jezero daleko ispod grada, tamno i mirno između snijegom prekrivenih šuma. Vodopad se spuštao s jedne strane stuba, razbijao o stijene i nestajao u magli pri dnu. Prvi i Treći Stub uzdizali su se pored njega, ogromni i sivi.

 

Tek tada shvati koliko je sišao. Nalazio se otprilike na polovini Drugog Stuba. Do zemlje je ostalo još toliko.

 

Što se više spuštao, voda je postajala glasnija. Vlažila je zidove i prelazila preko stepenica u tankim potocima. Ponegdje se kamen odlomio, ostavljajući praznine kroz koje se vidjela tama.

 

Prvu je preskočio bez teškoće. Kod druge su ostali samo uski krajevi stepenika uz zid. Mikhail se okrenu bočno i prebaci težinu s jednog na drugi, prstima tražeći udubljenja u kamenu. Treća pukotina bila je šira. Zaleti se koliko mu je uska stepenica dopuštala i skoči. Čizma mu dotače mokar kraj druge strane i skliznu.

 

Tijelo mu pade prema praznini.

 

Mikhail zamahnu rukom i uhvati komad gvožđa koji je virio iz zida. Zarđali metal se savi pod njegovom težinom, ali izdrža. Darinov mač udari o kamen, a sitni komadi stijene padoše u tamu.

 

Nije čuo kada su stigli do dna.

 

Tek sada ih je čuo.

 

Objema rukama se povuče na stepenicu i ostade ležati na stomaku, teško dišući. Tek kada mu se ruke prestadoše tresti, ponovo ustade i nastavi sporije.

 

Voda je sada grmjela iza zidova. Ronik je rekao da će znati da je stigao kada bude čuo vodu dovoljno glasno. Bila je glasna.

 

Poslije toga stepenice se konačno izravnaše. Pred njim se otvorio širok kameni prostor na samom dnu stuba. Svjetlost je ulazila kroz uske otvore visoko u zidovima, ali je do poda stizala slaba i siva.

 

Dva ogromna kipa stajala su nasuprot njemu.

 

Oba su prikazivala ljude u dugim crnim odorama. Lica su im bila gola, bez keramike i bez ukrasa. Nisu gledali prema Mikhailu. Glave su im bile okrenute prema uskom kamenom krugu usječenom u sredini prostorije.

 

Krug je vodio pod zemlju.

 

Stepenice su se spuštale uz njegov unutrašnji kraj, zavijajući prema dubini, ali su se već poslije dva okreta lomile i nestajale. Ispod njih ležala je velika tama kojoj slaba svjetlost odozgo nije mogla pronaći dno.

 

Mikhail priđe prvom kipu.

 

Kamen je bio svijetlosiv, prošaran tamnim venama. Nije vraćao svjetlost, nego ju je gutao i vraćao manju. Mikhail položi dlan na njega prije nego što je pomislio zašto. Isti kao blokovi u Dragarleshu. Isti kao kamen koji je činio kralja na trgu u Kraljevoj Četvrti. Isti onaj koji su vukli u Šumu Hrastovu.

 

Na postolju je bilo nešto uklesano, gotovo sasvim prekriveno prašinom i crnim naslagama. Pređe rukom preko kamena i očisti slova.

 

Prvi koji ju je našao.

Prvi koji ju je nosio.

 

Iznad riječi je nekada stajalo ime. Neko ga je izdubio iz kamena. Ostala su samo plitka udubljenja i trag dlijeta. Mikhail podiže glavu prema kamenom licu.

 

Zatim se okrenu i priđe drugom kipu. Ispod njegovih stopala stajale su druge riječi.

 

Urreval, od krvi prvih,

iz loze onoga koji je zidao uvis.

 

Prvi koji je prihvatio.

Prvi koji je postao.

 

Mikhail ga pročita dvaput. Ime mu nije značilo ništa.

 

Pored njega je stajalo treće postolje. Kamen je bio noviji od ostalih. Ivice još oštre, bez prašine i crnih naslaga. Na njemu nije bilo kipa. Nije bilo ni slova. Mikhail pređe dlanom preko površine. Bila je glatka i prazna.

 

Nešto mu tu nije bilo kako treba.

 

Tek tada mu sjede pravo pitanje. Dragarlesh je bio na drugom kraju svijeta, iza Elorina, u Planinama Svijeta. Između njega i ovog mjesta stajalo je šest drvenih mostova nad rascjepima kojima nije vidio dno. Za četiri bloka trebalo im je četvero kola i trideset i dva konja, a i tada su škripali na svakoj uzbrdici.

 

Vrati se prvom kipu i pređe rukom preko njegovih nogu, tražeći spoj. Zatim preko struka. Zatim preko ramena, koliko je dosegao.

 

Kamen je bio cio.

 

Voda je grmjela negdje iza zidova. Krug između kipova ostao je otvoren. Ispod njega nije bilo ničega osim tame.

 

Mikhail krenu prema izlazu. Kod samog otvora osvrnu se još jednom.

 

Odore u kamenu bile su iste kao ona koja je rasla iz zemlje u Šumi Hrastovoj. Isti nabori. Iste gole ruke. Ista mjesta gdje lice još nije bilo isklesano.

 

Garon je stajao pored njega kada su istovarili posljednji blok. Rekao je da ostaje, jer mora voditi radove. Mikhail ga je tada pitao kada će biti gotovi.

 

Kada budu, rekao je Garon.

 

Mikhail izađe na vazduh.