Put za Valecourt
Kola su tiho zveckala pod Darinom dok se istočni put otvarao pred njim.
Jutarnja magla držala se uz travu,
a kada se osvrnuo,
Embervale je ležao umotan u srebrnu svjetlost —
mali, miran,
napola skriven iza horizonta.
Natjerao je sebe da ne gleda predugo.
Čežnja najbrže raste kad se hrani pogledom.
Stari kočijaš,
koji je svakog proljeća decenijama vozio radnike u Valecourt,
lagano je zategnuo uzde.
„Vjetar je dobar danas“,
promrmljao je.
„Do šume ćemo stići do sumraka.“
Darin je klimnuo,
podešavajući kaiš preko ramena.
„Prošlo je neko vrijeme
otkako sam krenuo ovim putem.“
Starac se nasmijao.
„To kažeš svake godine.“
Vozili su se uglavnom u tišini.
Ptičji pjev pratio ih je;
nebo se zagrijavalo od ružičastog do plavog.
Kod potoka su zastali da natoče vodu,
a Darin je kleknuo
i zapljusnuo lice hladnom vodom —
smirujući se,
učvršćujući bol u grudima.
Zamislio je Daisy
kako mu veže kaput.
Mikhaila pospanog.
Njihov dom koji ih obavija poput blagog obećanja.
„Imaš nešto čemu se vrijedi vratiti“,
rekao je kočijaš tiho.
„Ljudi bolje rade kad im srce zna kuda se vraća.“
Darin je samo klimnuo.
Do narednog popodneva
put je postao prometan —
trgovci, jahači,
seljaci koji su vozili žito prema gradu.
Svi potoci koji teku prema istoj rijeci.
A onda ga je ugledao.
Valecourt.
Kamen koji se uzdiže iz doline
poput krune.
Široki granitni zidovi,
masivni poput stijena.
Kapije dovoljno visoke
da troje kola mogu proći jedna pored drugih.
Iza njih,
grad se penjao uz uzvišenje
u uskim, kružnim ulicama —
kuće složene poput naslaganog pergamenta,
balkoni koji premošćuju prolaze,
užadi s vešom koji su lebdjeli iznad glava
poput blagih zastava svakodnevnog života.
A iznad svega,
posmatrajući grad sa svoje visine —
Kapela Doline.
Dva tornja,
blijedi kamen koji je sjajio u kasnoj svjetlosti,
zlatni prsten na njihovom vrhu hvatao je sunce tako snažno
da je Darin morao suziti oči.
„Nikad ne dosadi“, promrmljao je kočijaš.
„Ne“, rekao je Darin tiho.
„Ne dosadi.“
Unutar zidina,
buka je zamijenila ptičji pjev —
kovačnice su odzvanjale,
prodavci dovikivali,
kola škrgutala po kaldrmi.
Darin je duboko udahnuo.
Vazduh je ovdje bio teži,
oštar od rada,
gust od svrhe.
„Četvrt kamenara“, najavio je kočijaš dok su kola nastavila.
Ulica se suzila,
zbijena šupama i skelama.
Ljudi su vukli granitne blokove;
dlijeta su zvonila u postojanom ritmu —
muzika sastavljena od prašine i truda.
Nadzornik,
širokih ramena i sijede brade,
podigao je pogled sa napola oblikovanog kamena.
Njegove oči odmjerile su Darina
onako kako zanatlije odmjeravaju jedna drugu.
„Emberline“, rekao je,
uz blagi trag odobravanja u glasu.
„Dobro je što si stigao.
Imamo zid koji se sam neće podići.“
Darin je navukao rukavice.
„Spreman sam.“
I posao je započeo.