Poglavlje X: Poziv iz Veilcourta

Prošlo je još jedno proljeće preko doline. Mikhail je čitao bolje, pisao urednije i borio se dovoljno dobro da Tarik sve češće izgovara uvrede umjesto pohvala, što je u njegovom jeziku značilo isto. Kamen Nade nosio je oko vrata, ispod košulje, najčešće zaboravljen dok ne bi potrčao, skočio, pa osjetio kako ga mali kvarc udari u grudi. Tada bi ga uhvatio rukom kao da provjerava da je još tu. Jednog jutra, Mikhail je stajao na trgu s Tarikom. Drveni mačevi udarali su jedan o drugi, kratko i tvrdo. Tarik je disao teže nego prije, ali oči su mu još bile oštre.

 

„Ne gledaj mi mač”, reče.

 

„Ne gledam.”

 

Tarik ga udari po ramenu.

 

„Gledaš.”

 

Mikhail odskoči, okrenu zglob i prvi put toga jutra prođe ispod Tarikove ruke dovoljno brzo da ga dotakne po boku. Tarik se ukoči. Mikhail se odmah odmaknu, pokušavajući da ne izgleda previše zadovoljan.

 

„Slučajno?” upita Tarik.

 

„Možda si ostario”, reče Mikhail.

 

„Možda si ostario Tarik”, ponovi Tarik za njim, izvrnutim glasom, kao da oponaša dijete. Onda odmahnu glavom. „To nije odgovor.”

 

„Jeste, samo ti se ne sviđa.”

 

Marla se na prozoru nasmija toliko glasno da se Tarik okrenu prema njoj i podiže mač kao prijetnju koju niko nije shvatao ozbiljno.

 

„A šta je tebi? Šta se smiješ, što sam star?”

 

„Aha”, reče Marla, još se cereći.

 

Tarik uperi mač prema njoj. „Ej, i dalje izgledam bolje od tebe.”

 

Marla se odmah uozbilji. Priđe prozoru, stavi obje ruke na okvir i nagnu se toliko da joj je pola tijela visilo u dvorište.

 

„Kapele mi, samo probaj ući u kuću ako smiješ.”

 

Tarik se prvi nasmija, a za njim i Mikhail. Marla se mrzovoljno povuče unutra, mrmljajući nešto što je vjerovatno bilo bolje ne čuti.

 

Tada se istočnom stazom začuše kopita. Svi na trgu okrenuše glave prema zvuku i ugledaše ih.

 

Tri jahača ulazila su u Emberveil.

 

Jahali su lagano, gotovo svečano. Selo se samo sklanjalo pred njima iz onog starog poštovanja koje ljudi osjete kada u njihovu malu ulicu uđe nešto što pripada većem svijetu. Konji su im bili visoki, mirni i dobro držani, s tamnim kožnim sedlima i zategnutim uzdama. Preko ramena vitezova padali su smeđi plaštevi s izvezenim znakom Veilcourta, a ispod njih vidio se sivi čelik oklopa, čist i težak, izgreban samo tamo gdje je morao biti izgreban.

 

Mikhail je ostao s drvenim mačem u ruci ne osvrćući se. Tarik je spustio svoj malo niže, ali se nije pomjerio.

 

Tri viteza zaustaviše konje na ivici trga. Neko drugi bi možda odmah progovorio, tražio čuvara kapele, pitao za kuću Emberlineovih ili za momka koji trenira s ratnim starcem usred sela. Oni nisu. Samo su gledali. Mikhail to nije odmah primijetio. Još je osjećao udarac u ramenu, još je disao od borbe, još je pred sobom imao Tarikove oči koje su uvijek tražile grešku prije nego što ona nastane.

 

Tarik je prvi zamahnuo, kratko, bez upozorenja. Mikhail odskoči, podiže mač i primi udarac lošije nego što je htio. Drvo tresnu o drvo. Tarik mu odmah uđe u prostor.

 

„Nogama”, reče.

 

Mikhail se povuče pola koraka, pa još jedan, a onda se iznenada zaustavi. Tarikov mač prođe tamo gdje bi mu bio bok da se pomjerio kako je trebalo. Mikhail se okrenu oko njega i dotaknu ga po ramenu. Opet čisto. Tarik stisnu vilicu.

 

„Slučajno”, reče.

 

Tada se s desne strane začu tapšanje.

 

Jedan od vitezova, širi u ramenima, s kratkom tamnom bradom i licem čovjeka koji se teško suzdržava od smijeha, zatapša jednom, pa drugi put, sasvim iskreno. Mikhail se okrenu tek tada i ukoči se.

 

Vitez u sredini nije ni okrenuo glavu prema njemu. Samo je laktom kratko zakačio onog desnog u rebra. Tapšanje odmah prestade. Desni vitez spusti ruku na sedlo i ispravi lice tako naglo da bi bilo ozbiljno da nije bilo očigledno koliko ga to boli. Lijevi vitez, mršaviji i dužeg lica, pogleda negdje preko trga kao da se ništa nije dogodilo.

 

Srednji sjaha prvi.

 

Bio je stariji od druge dvojice, imao je tamnu kosu prošaranu srebrom pri sljepoočnicama, lice smireno na način koji nije tražio da bude prijatno, i pogled koji se zadržavao dovoljno kratko da ne izgleda nepristojno, a dovoljno dugo da ništa ne propusti. Kad je stao na zemlju, nije popravio plašt, nije se nakašljao, nije čekao da selo shvati ko je. Samo je prišao. Mikhail, prekasno shvativši da još drži drveni mač kao dječak pred odraslim ljudima, spusti ga niz nogu.

 

„Mikhail Emberline?” upita vitez, skidajući rukavice polako, prst po prst.

 

„Da”, reče Mikhail.

 

Vitez ga odmjeri od blatnjavih čizama do kovrdža koje su mu padale preko čela.

 

„Ja sam Ser Erik.”

 

Mikhail se trgnu gotovo neprimjetno. Ime mu je bilo poznato prije nego čovjek. Iz Aldrenovih priča. Iz pisma za koje nije znao. Iz onog mjesta u mašti gdje je Veilcourt uvijek imao veće kapije nego što kamen može podnijeti. Ser Erik pokaza kratko prema desnom vitezu.

 

„Ovo je Ser Tomar.”

 

Ser Tomar klimnu, još uvijek previše ozbiljno.

 

„A ovo je Ser Kaldren.”

 

Lijevi vitez spusti bradu u kratak pozdrav. Oči su mu bile hladnije od Tomarovih, pažljivije, i nisu se zadržale na Mikhailovom maču nego na njegovim rukama.

 

„A ti si Tarik?” reče Erik.

 

Tarik malo nakrivi glavu, kao da su došli po njega, po starog veterana da ga vrate nazad u redove. „Zavisi ko pita.”

 

Tomarov ugao usana krenu gore. Erik ga ne pogleda. Nije morao. Tomar odmah prestade.

 

„Ser Erik pita”, reče srednji vitez.

 

Tarik ispravi leđa koliko su mu kosti dopustile.

 

„Onda jesam.”

 

Erik pogleda prema drvenom maču u Tarikovoj ruci, pa prema Mikhailu.

 

„Dobro ga učiš.”

 

Tarik frknu.

 

„Nisam siguran da sam uspio.”

 

„To ćemo vidjeti.”

 

Mikhail je stajao između njih, sve više svjestan svojih prljavih rukava, prašine na koljenima i drvenog mača koji mu je odjednom izgledao kao grana pokupljena iz blata. Prsti lijeve ruke počeše mu sitno lupkati o nogu. Brzo, tiho, sami od sebe. Pokušao je da ih zaustavi. Nisu ga poslušali. Ser Erik to vidje.

 

„Prošetaj sa mnom”, reče.

 

„Ne gledaj mene”, reče Tarik. „Ako te vitez zove da hodaš, onda hodaš. Ako te gurne u jarak, onda zovi mene.”

 

Ser Tomar spusti glavu, boreći se s osmijehom. Ser Erik se nije ni okrenuo, ali Tomar svejedno uozbilji lice.

 

Mikhail pođe za Ser Erikom prema kraju trga. Ser Tomar i Ser Kaldren ostadoše kraj konja, dovoljno blizu da vide, dovoljno daleko da razgovor ne bude njihov. Selo se pravilo da ne gleda, što je značilo da su svi gledali.

 

„Čuli smo za jednog momka u Emberveilu”, reče Erik.

 

„Za mene?”

 

„Tako izgleda.”

 

„Od koga ste čuli?”

 

Erik nastavi hodati još nekoliko koraka prije nego što odgovori.

 

„Do Veilcourta stigne više imena nego što ljudi misle.”

 

„I moje?”

 

„I tvoje.”

 

Mikhail nije znao šta bi s tim. Dio njega htio je da se ispravi, da izgleda viši, mirniji, vredniji tog imena koje je nekako otišlo iz Emberveila prije njega. Drugi dio htio je da sakrije prljave rukave.

 

„Zašto bi Veilcourt slušao o meni?”

 

„Zato što Veilcourt treba ratnike”, reče Erik. „Treba vitezove, regrute. Treba ljude koji mogu stajati kada drugi ne mogu.”

 

„Ja još nisam vitez.”

 

„Nisi. Niko ne dolazi u Veilcourt kao vitez. Prvo dolaze regruti. Zato i razgovaram s tobom, a ne sa tvojim oklopom.”

 

Hodali su bijelom stazom oko trga. Erik nije žurio. To je Mikhaila nerviralo više nego da ga je ispitivao brzo. Svaka tišina ostavljala je mjesta da se osjeti nelagodno.

 

„Šta najviše voliš?” upita Erik.

 

Mikhail pogleda prema svojoj kući.

 

„Majku.”

 

„A šta najviše štitiš?”

 

„Majku”, reče odmah.

 

„Isto?”

 

„Nije isto.”

 

Erik prvi put zastade.

 

„Objasni.”

 

Vrata kuće Emberlineovih bila su zatvorena, ali Mikhail je znao da Daisy nije daleko. Nikada nije bila daleko kada se nešto važno dešava, čak ni onda kada se pravila da ne želi smetati.

 

„Volim je jer je moja majka”, reče. „Štitim je jer je ostala.”

 

Ser Erik nije odmah nastavio hodati.

 

„Od čega bi je štitio?”

 

„Od svega što mogu.”

 

„A od onoga što ne možeš?”

 

Mikhail počeša bradu. Nije odmah mogao da se sjeti dobrog odgovora.

 

„Onda bih probao postati neko ko može.”

 

„To je odgovor koji svi dječaci vole dati.”

 

„Je li loš?”

 

„Nije. Samo još ne znaju koliko to košta.”

 

Stigli su do drugog kraja trga, gdje je stara Keja nosila korpu s nekoliko sitnih jabuka koje su joj uvijek bile skuplje nego što bi priznala. Kada su Mikhail i Erik prolazili, mala drvena kutijica skliznu joj iz korpe i pade na kamen. Poklopac se otvori. Dugmad se rasuše po bijeloj stazi. Keja tiho opsova, dovoljno tiho da se pravi da nije, i poče se saginjati sporo. Mikhail zaboravi Ser Erika. Odmah se spusti na koljeno i poče skupljati dugmad. Jedno se otkotrljalo prema travi, pa ga je uhvatio prije nego što nestane pod korijenjem. Drugo se zavuklo u pukotinu između dva kamena. Izvadio ga je noktom, obrisao o rukav i vratio u kutijicu.

 

„Polako, Kejo”, reče. „Nisu pobjegla daleko.”

 

„Lakše je njima nego meni”, promrmlja starica.

 

Mikhail se nasmija kratko i doda joj kutijicu.

 

„Evo.”

 

Keja ga pogleda ispod marame.

 

„Da ti majka zna da klečiš po trgu pred vitezovima, rekla bi da si mogao makar košulju očistiti.”

 

„Znao sam da ćete i vi primijetiti.”

 

„Naravno da ću primijetiti. Nisam mrtva još.”

 

Mikhail se tek tada sjeti Ser Erika. Okrenu se naglo i ustade.

 

„Izvinite”, reče. „Ovo nije bilo u redu.”

 

Erik ga je gledao bez promjene na licu. Malo dalje, Ser Tomar i Ser Kaldren razmijeniše kratak pogled. Tomarov izraz omekša na tren. Kaldren samo spusti oči prema Mikhailovim prljavim rukama, pa ih vrati na Erikova leđa.

 

„Šta nije bilo u redu?” upita Erik.

 

„Nisam tražio vašu dozvolu da odstupim.”

 

„Kada trebaš pomoći nekome, ne treba ti moja dozvola.”

 

„Ali pričali smo.”

 

„Jesmo.”

 

Mikhail nije znao šta da kaže na to. Erik pogleda prema Keji, koja je već nastavila dalje, mrmljajući o dugmadima, mladima i koljenima koja su nekad bila poštenija.

 

„To radiš često?”

 

„Šta?”

 

„Pomažeš drugima?”

 

Mikhail slegnu ramenima.

 

„Ako mogu, da.”

 

„A ako zbog toga izgubiš borbu?”

 

„Onda ne bih to radio u borbi.”

 

„Siguran si?”

 

Mikhail otvori usta, pa ih zatvori. Ser Erik gotovo neprimjetno klimnu, kao da mu je taj prekid odgovora značio više od same riječi.

 

„Dobro.”

 

Vratili su se prema sredini trga. Tarik je stajao s rukama prekrštenim, glumeći da mu nije stalo. Tomar je držao uzde i gledao prema pekari kao čovjek koji se sjetio da nije jeo kako treba. Kaldren je stajao mirno, previše mirno, i Mikhailu se učini da taj od svih najmanje liči na priču, a najviše na nož. Ser Erik se zaustavi pred Mikhailom.

 

„Zašto ste došli?“ upita Mikhail.

 

„Došli smo da te pitamo želiš li poći s nama.”

 

Mikhailu se učini da se trg nakratko pomjerio, a da se ništa na njemu nije maklo.

 

„S vama?”

 

„U Veilcourt.”

 

Riječi su bile jednostavne, možda i prejednostavne za ono što su otvorile u njemu. Veilcourt, grad zidina, kapija, vitezova, Kapele od Veila. Grad gdje je Darin radio. Grad koji je u njegovoj glavi uvijek stajao dalje nego što čovjek može stići običnim putem. Mikhail pogleda prema svojoj kući. Zatim prema Tariku. Zatim prema sivom čeliku uz Erikovu nogu i smeđem plaštu s oznakom Veilcourta.

 

„Kada?” upita iznenađeno.

 

„Sutra u zoru”, reče Erik. „Ako ti želiš. I ako tvoja majka dopusti.”

 

Tada se vrata kuće Emberlineovih otvoriše. Daisy izađe na prag. Na sebi je imala svijetloplavu haljinu sa bijelim cvjetovima, kao da je čekala ovaj trenutak i znala. Mikhail odmah krenu prema njoj.

 

„Majko.”

 

„Čula sam”, reče Daisy.

 

Nije rekla da je znala, nije htjela vjerovati da će taj dan doći. Stajala je na pragu, kao da je taj prag jedino mjesto na svijetu koje još može zadržati kuću cijelom. Ser Erik priđe nekoliko koraka i blago se nakloni, dovoljno da pokaže da pred njim ne stoji samo žena iz sela, nego majka momka kojem je upravo ponuđen put.

 

„Daisy Emberline.”

 

„Ser Erik”, reče ona.

 

Mikhail je pogleda, začudi se otkud zna njegovo ime.

 

„Ti si znala?”

 

Daisy zadrža njegov pogled.

 

„Znala sam da ćeš jednog dana htjeti otići.”

 

„Htjeti i željeti nije isto.”

 

„Nije”, reče ona. „Ali dovoljno me boli i ovako.”

 

Ser Erik ostade po strani. Nije im upadao u riječi.

 

„Sutra?” upita Mikhail.

 

Daisy spusti pogled na njegove ruke. Vidjela je Darina u njemu toliko jasno da joj se lice promijeni.

 

„Ako odlučiš”, reče.

 

„Ja...” poče Mikhail.

 

Prebrzo je htio reći da. Prebrzo da ne bi bilo dječije. Daisy to vidje, ali ga ne zaustavi. Samo ga je gledala dovoljno dugo, nije htjela da se miješa u njegovu odluku.

 

„Ne moraš odgovoriti odmah”, reče ona.

 

„Put prema Veilcourtu nije dug”, reče Ser Erik. „Ali vremena nisu dobra. Ako pođe, bolje je da krenemo rano.”

 

„Vremena nikad nisu dobra kad majci nudite da joj sin ode”, reče Daisy.

 

Tomar spusti pogled. Kaldren ne promijeni izraz. Erik prihvati rečenicu bez odbrane.

 

„Znam.”

 

„Ne znaš, nisi majka”, reče Daisy. „Ali vjerujem da znaš dovoljno da ne lažeš kako znaš.”

 

Ser Erik je pogleda, i ovaj put u njegovom licu pojavi se nešto kao poštovanje. Tada se iza njih začu korak po bijeloj stazi.

 

Aldren je dolazio iz pravca kapele, u bijeloj odori, s rukama skrivenim u rukavima. Hodao je polako, kao da je znao tačno kada treba stići i nije vidio razlog da dođe ranije. Tri viteza se okrenuše prema njemu. Tomarovo lice izgubi onaj trag lakog osmijeha. Kaldren se malo uspravi. Ser Erik je samo stajao, mirno, držeći oči na Aldrenu. Aldren priđe i zastade kraj Daisy.

 

„Ser Erik.”

 

„Čuvaru Aldren.”

 

U tom jednom imenu bilo je previše starih stvari da bi Mikhail znao šta sluša. Aldren pogleda prema Mikhailu, pa prema trojici vitezova.

 

„Razgovarali ste.”

 

„Jesmo”, reče Erik.

 

„I?”

 

„Pitao sam ga.”

 

Aldrenov pogled se vrati na Mikhaila.

 

„A on?”

 

Mikhail osjeti kako ga svi gledaju. Tarik. Marla s prozora. Daisy s praga. Tri viteza. Aldren. Cijeli Emberveil, čak i oni koji su se pravili da ne slušaju.

 

„Još nisam odgovorio”, reče.

 

Aldren klimnu, kao da mu je to bilo draže nego brz odgovor.

 

„Dobro.”

 

Mikhail se namršti.

 

„Dobro?”

 

„Čovjek treba znati gdje ide kada ga put zove”, reče Aldren. „Ali ne mora potrčati odmah čim dobije priliku.”

 

Tomar otvori usta, kao da hoće reći nešto lakše. Možda da je momak dobar s drvenim mačem. Možda da bar zna skupljati dugmad bolje od pola regruta u Veilcourtu. Erik ga pogleda krajičkom oka. Tomar zatvori usta i samo se blago osmjehnu, jer je tačno znao šta bi dobio u rebro da nisu stajali pred Mikhailom i Daisy.

 

„Krećemo sutra u zoru”, reče Erik. „Ako odluka bude ista kad noć prođe.”

 

Daisy priđe Mikhailu i popravi mu kragnu na košulji, iako na njoj nije bilo ničega što bi se moglo popraviti. Mikhail se nije pomjerio. Krenuo je prstima ponovo lupkati o nogu, ali ona ih ovaj put uhvati svojom rukom.

 

„Onda ćeš večeras jesti dobro za put”, reče Daisy.

 

„Onda sutra“, reče Erik.

 

Zatim se nakloni još jednom, pa se okrenu prema konjima. Kaldren pođe za njim. Tomar pogleda Mikhaila i, dok Erik nije gledao, kratko mu namignu. Mikhail nije znao smije li mu uzvratiti, pa nije. Vitezovi povedoše konje prema kapeli, gdje su trebali razgovarati s Aldrenom dalje od seoskih očiju. Tarik je ostao na trgu, gledajući za njima kao čovjek koji je nekada mnogo vjerovao ljudima s mačevima, pa prestao.

 

U kapeli je bilo hladnije nego napolju. Uvijek je bilo hladnije. Aldren zatvori vrata za sobom. Tek tada Ser Tomar izdahnu kao čovjek kojem je neko skinuo nevidljiv oklop.

 

„Dobro je dijete”, reče.

 

„Sad smiješ govoriti?” pogleda ga Erik.

 

„Pred njim sam pokušavao izgledati kao legenda.”

 

„Loše ti ide.”

 

„Znam. Zato sam prestao tapšati.”

 

Kaldren prođe pogledom po kapeli.

 

„Nije dijete”, reče. „Ne sasvim.”

 

Aldren ostade kraj vrata.

 

„Nije ni čovjek.”

 

„Dobar je mali”, dodade Erik. „Bolji nego što sam očekivao.”

 

„Onda nisam uzalud tražio da dođeš.”

 

„Nisi”, reče Erik. „Ali Veilcourt nije mjesto za dobre momke. Ne sada. Sada nam treba grubost.”

 

Tomar se tiho nasmija. Erik ga ovog puta stvarno udari laktom, kratko i precizno, jer Mikhail više nije bio tu da ih gleda.

 

„Teška su vremena”, nastavi Erik. „Teža nego kad si ti otišao.”

 

Aldren ne odgovori odmah.

 

„Znam dovoljno.”

 

„Ne znaš. Nisi tamo.”

 

„Zato sam pisao tebi.”

 

Erik napravi nekoliko koraka kroz kapelu. Pogled mu pade na istočni prozor, na bijeli kamen oltara, na mjesto gdje je svjetlo uvijek izgledalo mirnije nego drugdje.

 

„Trebao si ga ostaviti ovdje”, reče.

 

Aldren sklopi ruke u rukavima.

 

„Možda.”

 

„Nema možda. Ovdje ima majku, selo, starca koji ga uči dovoljno da ne pogine u prvoj tuči. U Veilcourtu će dobiti ljude koji će u njemu prvo vidjeti ruku, pa krv, pa korist. Ako bude dobar, koristiće ga. Ako bude poseban, slomiće se oko njega svi koji budu htjeli dio toga.”

 

„Zato sam tražio da dođeš ti.”

 

Erik ga oštro pogleda.

 

„Ne stavljaj mi to na savjest kao dar.”

 

„Ne stavljam.”

 

„Stavljaš.”

 

Aldren spusti pogled prema podu, a kada ga podiže, lice mu je bilo starije nego na trgu.

 

„Ne mogu ga ostaviti ovdje.”

 

„Zašto?”

 

„Ne znam dovoljno da ti odgovorim kako treba.”

 

„Onda mi odgovori kako ne treba.”

 

Dugo je ćutao.

 

„Ima previše nečega u sebi”, reče napokon. „Previše nečega što ne razumijem. Previše rana koje ne žele vani. Ako ostane ovdje, neće ostati miran. Samo će gorjeti tiše. A ono što gori tiho zna najduže praviti štetu.”

 

„Govoriš kao čuvar ili kao čovjek koji se boji,” upita Kaldren.

 

„Oboje.”

 

Erik priđe bliže.

 

„Ima li nešto što mi nisi napisao?”

 

Aldren ne odgovori odmah. U tišini kapele čulo se samo daleko selo napolju, prigušeno kroz kamen i drvo.

 

„Ima mnogo stvari koje nisam napisao.”

 

„O njemu?”

 

„O vremenu koje dolazi.”

 

Ser Erik neko vrijeme nije skidao pogled s njega. Zatim se okrenu prema vratima.

 

„To vrijeme je već došlo, nešto nije u redu ni sa Veilcourtom. Ali dobro. Dužan sam ti. Krenut ćemo u zoru, ako pristane.”

 

„Pristaće.”

 

„To ne znaš.”

 

„Ne znam”, reče Aldren, „ali čuvaj ga.”

 

Erik zastade, ali se ne okrenu.

 

„Ne obećavam ono što ne zavisi samo od mene.”

 

„Znam.”

 

„Ali paziću da ne bude bačen psima prije nego nauči gdje su zubi.”

 

Tomar pogleda Kaldrena.

 

„To je skoro nježno.”

 

Erik se okrenu dovoljno da ga pogleda. Tomar podiže obje ruke.

 

„Evo ćutim.”

 

Aldrenu se na licu pojavi vrlo mali osmijeh, toliko kratak da je mogao biti samo umor. Ali kada su vrata kapele ponovo otvorena i kada je svjetlo s trga palo unutra, osmijeh je već nestao.