Poglavlje XXI: Sve je na slici
Narednog jutra Mikhail je sjedio za stolom kada neko pokuca. Mikhail ustade i otključa. Pred vratima je stajala Bijela Žalost s nekoliko listova u rukama. Mikhail je pusti unutra.
„Završio sam spisak imena iz Emberveila, Slušaoče.“
Mikhail spusti pogled na listove.
„Čitaj.“
Žalost podiže prvi list i približi ga svjetlosti.
„Tarik. Marla. Aldren, čuvar Kapele Nade. Daisy Emberline.“
Mikhail podiže ruku.
„Nemoj više čitati.“
Žalost zastade, zatim podiže glavu prema njemu.
„Ne znam kako je svako od njih stradao, Slušaoče. Pronašao sam imena ljudi koji su tamo živjeli. Za način smrti moram još pitati Blijede Maske Bijesa.“ Priđe mu. „Uz svako ime upisao sam da ste vi odobrili napad. Upisao sam i one dvoje od sinoć. Sahranili smo ih dolje. Maske se ne vraćaju kućama.“
Mikhail pruži ruku prema listovima.
„Daj mi.“
Žalost mu ih predade. Mikhail ih, ne pročitavši, položi na sto i udari pečat. Vrati joj ih.
„Još nešto, Slušaoče“, reče. „Izgradnja vašeg kipa je obustavljena. Radnici su pred Kraljevom Palatom i traže da im se plati ono što im je obećano. Izgleda da su spisi za isplatu još kod Ponosa. A kralj ne izlazi iz palate. Tamo su već tri dana. Rekao sam vam da će se to desiti.“
Mikhail ustade i priđe tamnoj slici s bijelozlatnim kapima.
„Znaš li šta je na ovoj slici?“
Žalost priđe i zastade pored njega. Pogleda sliku.
„Ne znam. Ali dragar nije.“
Mikhail je ćutao, gledajući kapi. Sjeti se kapi o kojoj je Ronik pričao. Kapi koja je tamnila dok je klizila niz njegove prste, crna prije nego što ju je zemlja popila.
„Dragar“, reče. „Trebao bi samo da postoji u Dragarleshu.“ Okrenu se prema njemu. „Zašto ga ima u Ardenfallu?“
„Mislite na kipove ispod Drugog Stuba?“
Mikhail klimnu, ne skrećući pogled sa slike.
„Te kipove su napravili prije moga vremena. Kamen je prevezen prije nego što je zemlja ispucala.“ Žalost se okrenu prema njemu. „To biste vi trebali znati, Slušaoče.“
Mikhail ne odgovori. Žalost ponovo pogleda sliku. Neko vrijeme stajali su pred njom u tišini.
„Šta je na ovoj slici?“
„Slušaoče“, reče Žalost. „Slika može da sačeka. Ljudi neće.“
„Možeš ići.“ Mahnu rukom prema vratima ne okrećući glavu.
Žalost se pokloni i izađe. Mikhail ostade pred slikom još trenutak, zatim izađe da potraži Ponosa. Zateče ga na vrhu kružnih stepenica. Kada ga ugleda, Ponos zakorači prema njemu i kratko se nakloni.
„Nekoliko dana vas tražim.“
„Reci.“
Ponos pogleda lijevo i desno pa priđe Mikhailu bliže.
„Na trgu su me pokušali ubiti“, šapnu. „Nismo pronašli strijelca. Narod je uplašen, ali neka. Uplašen sam i ja. Učinite nešto.“
„Svi imamo svoje neprijatelje.“
Ponos se uspravi.
„Naredili ste mi da izađem pred narod. Da im lično dijelim ono što ste obećali. Učinio sam sve kako ste tražili. Moj sin je bio kraj mene.“
„Živ si.“
„Zahvaljujući Wardenima.“ Glas mu postade glasniji. „A vas nema. Trebalo je da vas tražim dok su mi stražari pretresali grad i držali me u odajama?“
Mikhail mu se nagnu na uho.
„Pazi kako mi se obraćaš“, šapnu.
Ponos ostade pred njim, uzdignute brade.
„Vi se krijete ovdje. Mene svi znaju i bez maske.“
On je naš.
Mikhail ga uhvati za vrat i podiže s tla. Ponosove čizme odvojiše se od kamena. Objema rukama zgrabi Mikhailov zglob, a ispod keramike začu se prigušen dah. Mikhaila iznenadi vlastita snaga. Nije osjećao težinu u ruci. Kao da drži nešto što je već njegovo. Tek tada shvati koliko je lako prihvatio Pohlepine riječi.
Zadrža ga još trenutak, pa pusti. Ponos pade na koljeno i osloni dlan na pod.
„Možda ste vi naredili napad“, reče Ponos, podizajući glavu prema Pohlepi.
Mikhail stade iznad njega. „Da sam ja to naredio, strijelac ne bi promašio.“
Ponos je ćutao, dišući duboko i brzo. Mikhail se sagnu pored njega.
„Reci mi“, reče. „Zašto se okupljate bez mene u mraku? Planirate li da me zamijenite? Jeste li se pitali je li to uopšte moguće?“
Ponos zadrža dah i pogleda u šupljine Pohlepe.
„Zavist vam je to rekla?“
„Zašto se okupljate?“
„Zato što vas nije bilo. Neko je morao donositi odluke.“
Mikhail se uspravi. Ponos polako ustade za njim.
„Ne bih to uradio vama, Slušaoče.“ Reče Ponos. „Već imam dovoljno. Zavist hoće moje mjesto pored vas. Hoće da odlučuje kada vas nema.“
„Možda bi taj posao bolje obavio od tebe.“
Ponos je ćutao.
„Zašto radnici s Istočnog Spomenika još nisu isplaćeni?“ upita Mikhail.
„Slušaoče“, priđe korak bliže. „Ljudi koji su radili na vašem kipu nisu završili posao. Isplata im je obećana kada ga završe.“
„Naredio sam da ih isplatite.“
„Dobili su ono što su zaradili. Sada traže i ono što im je obećano po završetku gradnje. A radove ste vi prekinuli.“
„Jesi li izašao pred njih?“
„Nisam smio.“
„Rekao si da ćeš za narod učiniti sve.“
„Jesam.“
„Vidićemo sutra koliko vrijedi tvoja riječ. U polukrugu Bijelih Maski. Sada se vrati u svoje odaje.“
„Tražiće me u palati, Slušaoče. Biću potreban.“
„Neka te traže. Ionako ne izlaziš.“ I mahnu rukom da ode.
Ponos poravna odoru i uzdignute glave pođe niz kružne stepenice. Mikhail sačeka da odmakne, pa krenu za njim. Hodao je polako, držeći razmak. Maske koje su mu dolazile u susret sklanjale su se uza zid i poginjale glave.
„Slušaoče.“
Ponos se osvrnu. Zadrža bijelu keramiku okrenutu prema Mikhailu, zatim nastavi niz stepenice. Mikhail pođe za njim istim korakom, prođe pored Blijede Tuge i Blijede Zavisti koje su šetale zajedno. Tuga je držala hljeb u ruci.
„Daj meni“, reče Zavist.
Tuga izvuče komad hljeba iz rukava i pruži joj ga.
„A čije je ovo?“ upita Zavist.
„Nečije.“
Zavist ga gurnu nazad.
„Neću.“ Pokaza na hljeb. „Hoću njegovo.“
Tada ugledaše Pohlepu kako im ide u susret. Obje stadoše uza zid i pognuše glave.
U donjem hodniku Ponos skrenu prema odajama Bijelih Maski. Otvori svoja vrata, još jednom pogleda prema Mikhailu i uđe. Vrata se zatvoriše.
Mikhail nastavi dalje, prema izlazu u Istočnu Četvrt. Iz hodnika negdje dopiralo je tiho pjevušenje. Mikhail krenu prema zvuku.
Slušalac hoda i čuva nas.
Blijeda Tuga mijenjala je baklje. Mikhail zastade na ulazu. Osvrnu se, zatim pogleda po prostoriji. Nije bilo nikog drugog. Tuga ga ugleda i pognu glavu.
„Slušaoče.“
Mikhail krenu prema njoj. „Gdje je Bijela Tuga?“
„Ne znam, Slušaoče.“
Mikhail stade. „Još se nije vratio?“
Blijeda Tuga spusti baklju.
„Nisam je vidjela.“
„Rekao sam da želim da ga vidim čim se vrati!“ povika Mikhail.
„Tu sam, Slušaoče.“
Glas dođe iza njegovih leđa. Mikhail se okrenu. Bijela Maska Tuge stajala je na ulazu, ruku spuštenih uz crnu odoru.
Mikhail mahnu Blijedoj da ode. Ona namjesti novu baklju u držač, pokupi dogorjele i pokloni se. Prođe pored Mikhaila i Bijele Tuge i nestade u hodniku. Mikhail sačeka da joj se koraci udalje.
„Gdje si bio?“
„Na istoku gdje ste me i poslali. Vratio sam se prije nekoliko dana.“
„A javljaš se tek sada?“
„Niste bili u svojim odajama, Slušaoče.“
Mikhail je gledao bijelu keramiku.
„Sutra okupljam Bijele Maske. Hoću da budeš tamo.“
„Naravno, Slušaoče. Ali uskoro bih trebao ponovo na istok.“
Mikhail poče lupkati prstima o nogu. Bijela Maska okrenu se prema njegovoj ruci. Mikhail umiri prste. Tuga zadrža pogled. Mikhail skloni ruku iza leđa.
„Oprostite, Slušaoče. Moram do odaje Blijedih Maski. Čekaju me za stolom.“
Mikhail klimnu. „Slobodan si.“
Tuga krenu, pa zastade i okrenu se prema Pohlepi.
„Slušaoče, želite li nam se pridružiti? Učinili biste im veliku čast.“
Mikhail ne odgovori odmah. Krenuo je napolje da vidi radnike pred palatom, a možda i Ronika. Pogleda prema hodniku kojim je namjeravao poći, zatim se okrenu Tuzi.
„Hodajmo.“
„Hvala vam, Slušaoče.“
Kada stigoše u hodnik s osam vrata, Mikhail je hodao pola koraka iza Tuge. Ona zastade pred vratima na kojima je bilo urezano lice Tuge, otvori ih, uđe i zadrža vrata. Mikhail pođe za njom.
Uz dug sto stajale su klupe. Blijede Maske podigoše glave kada Tuga uđe, ruku zastalih iznad hljeba. Čim iza nje ugledaše Pohlepu, ustadoše i pokloniše se.
„Slušaoče.“
Na zidu iznad čela stola visjela je mala izblijedjela slika, puna ljudi za stolom. Mikhail zastade pred njom, ali Maske su i dalje stajale i čekale.
„Sjedite.“
Maske se vratiše na klupe. Bijela Tuga pokaza Mikhailu mjesto na čelu stola. Kada Mikhail sjede, Tuga se okrenu najbližoj Blijedoj Maski.
„Donesi mi stolicu.“
Blijeda ustade bez riječi i donese je. Bijela Tuga sjede do Mikhaila. Druga Maska posegnu za loncem na sredini stola da mu naspe.
„Ne iz tog“, reče Bijela Tuga. „Slušaocu se ne sipa iz lonca za Blijede.“
Ruka se povuče. Sve blijede keramike za stolom okrenuše se prema Mikhailu. Godilo mu je, više nego što je htio.
Bijela Tuga uze praznu zdjelu i izađe kroz vrata u dnu odaje, prema kuhinji. Ubrzo se vrati, spusti punu zdjelu pred Mikhaila i ponovo sjede.
„Jedite, Slušaoče.“
Mikhail nije posegnuo za kašikom. Posmatrao je ostale. Podizali su maske tek toliko da unesu hranu u usta, pa ih odmah spuštali.
Blijeda Tuga do Mikhaila gurnu komad hljeba prema njemu.
„Neću“, reče Mikhail.
Ruka se povuče. Blijeda keramika ostade okrenuta prema zdjeli.
„Slušalac ne jede s nama?“
Bijela Tuga podiže glavu. „Kako se to obraćaš?“
Blijeda Tuga brzo ustade s klupe i spusti se na koljena.
„Oprostite, Slušaoče.“
„Javi se Bijesu“, reče Tuga.
„Ali, Bijela Tugo…“
Tuga ustade.
„Javi se Bijesu!“ Njegov glas zagrmje odajom. Niko ne podiže kašiku.
Blijeda Tuga ostade još trenutak na koljenima. Mikhail ne reče ništa. Maska ustade, pokloni se i izađe.
Tuga ponovo sjede. Ostali su čekali.
„Nastavite“, reče Bijela Tuga.
Mikhail uze kašiku i zagrabi jednom iz svoje zdjele. Jelo mu se nije svidjelo. U njegovim odajama hrana je bila ukusnija. Ova je bila gorka. Bijela keramika do njega bila je okrenuta prema njegovoj kašiki. Mikhail je spusti.
Bijela Tuga odlomi zalogaj i prinese ga ispod maske. Ostali nastaviše jesti. Mikhail je gledao blijeda lica preko puta sebe. Kada ponovo spusti glavu, ruka mu je već bila na hljebu. Odlomi mali komad, podvuče ga ispod ruba Pohlepe i stavi u usta.
Misle da si slab.
Prihvati me.
Kada završiše, Mikhail se vrati u svoje odaje. Te noći bolio ga je stomak.