Poglavlje XXXIII: Moj

Hodnik se blago uspinjao i otvarao u raskršće. Četiri pravca. Bio je dvadesetak koraka daleko kada iz lijevog prolaza izađe oblik u crnoj odori i pređe prema desnom. Na pola raskršća glava mu se okrenu. Svjetlost obasja bijelu keramiku. Oči isklesane ukoso, kao da uvijek gledaju prema nečemu što pripada drugome. Zavist. Očne šupljine pronađoše Pohlepu u tami.

Mikhail uspori. Bijelu Zavist nije vidio dugo, a sada je prolazio kroz hodnike kao da se ništa nije dogodilo. Njihovi pogledi se sretoše, ali Zavist samo okrenu glavu i nastavi prema desnom prolazu, kao da Slušalac nije tu.

Mikhail ubrza korak. Kada skrenu za njim, Zavist je već bio dalje nego što je trebao biti. Još nije trčao, ali razmak među njima rastao je. Skrenuo je desno, zatim lijevo, kroz duži hodnik u kojem su baklje bile toliko udaljene da je mrak između njih gutao i crnu odoru i bijelo lice.

Mikhail ga je pratio, sve bržim korakom.

„Stani.“

Zavist stade. Ostao je leđima okrenut prema Mikhailu, zatim se polako okrenu i nakloni. Naklon je bio kratak, plići nego što su se maske obično klanjale Slušaocu.

„Slušaoče.“

Mikhail mu priđe.

„Gdje si ti bio? Nisam te poslao nikuda.“

„Imao sam posla.“

„Ne zanima me tvoj posao“, reče Mikhail. „Trojicu vezanih muškaraca sam našao dolje. Bijes ih je tukao po naredbi za koju si rekao da dolazi od mene.“

„Vidjeli su moje maske. Postojala je opasnost...“

Mikhail napravi korak. „Tvoje maske?“

Zavist nije odgovorio. Mikhail osjeti vlastite prste kako se stežu uz bok.

„Vezao si ih istim čvorom kojim je kralj visio s kipa. Istim čvorom koji si mi pokazao na brodu.“

Mikhailu ostadoše usta otvorena iza keramike. Shvatio je šta je rekao. Zavist se ne pomjeri. Ali nešto u načinu na koji je stajao postade mirnije, kao da je nešto zbrajao.

„Čvor nije dokaz ničega“, reče Zavist.

„Nije.“ Mikhail priđe još malo. „Ali nije jedino.“

Baklja iza njih tiho puknu.

„Ti si mi rekao da Ponos želi moje mjesto. Ti si predložio Zavjet. Stajao si tamo kada ga je izgovorio, a onda je kralj završio na kipu s riječima koje se rugaju onome što je obećao.“

Zavist ostade miran. „Nisam mu ja stavio riječi u usta.“

„Ne. To sam uradio ja.“

Priznanje mu teško izađe, ali Mikhail ne skrenu pogled.

„A ti si ih stavio na dasku.“

„Ponos je bio slab.“

„Ponos je slušao moje naredbe.“

„Jeste“, reče Zavist. „Zato je i bio slab.“

 „Kako si znao da je on kralj?“

„Moj posao je da pratim ostale maske koje žele vaše mjesto. Pratio sam Ponosa i došao do kralja. On jeste radio protiv vas.“

„Ne.“ Mikhail mu priđe na dohvat ruke. „Ti si uzeo moj glas i njime izdavao svoje naredbe. Ti si kriv i za Emberveil. Ti si pokušao okrenuti kralja protiv mene.“

Zavist ga je dugo gledao.

„Pazite šta tvrdite.“

Mikhail je znao lice ispod te keramike. Mršavo, uglasto, lice koje čovjek zaboravi ako nema razlog da ga pamti.

Ukloni ga.

„Klekni.“

Zavist ostade uspravan, kao da nije siguran da li da klekne. Zatim se spusti na jedno koljeno.

Mikhail stavi ruku na dršku mača i izvuče ga dva prsta.

„Znaš šta te čeka.“

Zavist se nasmija. Duboko i dugo.

„Slušaoče, htjedoh ti reći da sam imao posla, ali si me prekinuo. Bio sam u Grobnici Kipova.“ Podiže glavu. „Elirin Zavjet se ostvario. Pjesme ne pjevaju o njoj. Elirinog kipa tamo nema. A ti si govorio kao da si ga vidio.“

Mikhail se sjeti trenutka kada je govorio Zavisti o Zavjetu kraljice Elire. Ni sam nije znao da njen kip tamo ne stoji. Orrin mu je to ispričao u biblioteci, davno, među stotinu drugih priča. Nijedna maska pod ovim gradom ne zna stvari iz Orrinovih knjiga.

„A čvor o kojem govoriš“, nastavi Zavist, „naučio sam od svojih. A taj čvor pokazao sam jednom čovjeku na brodu.“

Nagnu se bliže.

„Tebi, Mikhail.“

Pazi!

Zavist izvuče bodež.

Oštrica uđe duboko i naglo Mikhailu ispod rebara. Toplota mu prođe kroz tijelo, dah mu nestade, a hodnik se pomjeri zajedno sa zidovima.

Mikhail posrnu unazad. Pokušao je krenuti prema Zavisti, ali prvi korak izdrža, drugi nije. Ruka kojom je držao mač počela se tresti, a toplina pod dlanom pritisnutim na ranu već je prolazila između prstiju.

Zavist ustade i odmaknu se. Mikhail ponovo pokuša podići mač, ali težina mu povuče ruku prema dolje. Drhtaj prođe od zgloba do ramena, prsti popustiše i Darinov mač udari o kamen pred njegovim koljenima. Mikhail pade na koljena za njim.

Jedna ruka ostade na rani, druga na podu. Kada podiže glavu, Zavist je već stajao nad njim. Baklja iza bijele keramike bacala mu je sjenku preko Pohlepe, lice jedne Maske prelazilo je preko druge.

Zavist vrati bodež u korice pod odoru, pa skide masku. Iza nje je bilo poznato uglasto lice i zelene oči Devetog Čovjeka.

„Nikad me nisi pitao kako se zovem“, reče. „A Slušalac bi trebao znati.“

„Zašto?“ upita Mikhail.

„Tražili smo te. Znaš li to?“ Poče da šeta tamo amo. „Ponos te tražio mjesecima. Znao je da znaš za maske i nije mogao da te nađe. Promijenio je cilj i spalio ti Emberveil.“ Nagnu se bliže. „A ja sam mu presudio. Prvi put su mi se na putu našli Wardeni. Poslije sam htio da to uradiš ti, ali si ga ostavio da vlada. Ključ od tvojih odaja imao je oduvijek. Mijenjao je Slušaoca kad ga nema. Tim ključem je promijenio i naredbu za Emberveil, a nama donio papir s tvojim pečatom, idiote. Ti si mu ga ostavio. Ja sam mu ga samo uzeo. Istim pečatom sam ti sklonio i Tugu. Previše je njuškao. Tražio je istok i dao sam mu ga.“

Mikhail se sjeti naredbe u Arhivi kada je tražio Emberveil, i praznog mjesta iznad nje, gdje je neko nožem skinuo sloj papira dok ga nije probio. Ponos. Teron Vaelor.

„Deset godina sam ispod ovog grada“, nastavi Zavist. „Deset godina nosim lice koje mi je neko dao i radim ono što mi je rečeno, i nijednom nisam pitao zašto.“ Priđe mu bliže. „A onda dođe čovjek s broda. Čovjek koji je dvadeset godina bio vitez i krenuo putem Wardena. Koji je spavao u mojoj kabini i povraćao preko ograde.“

Spusti pogled na bijelu keramiku.

„I neko mu je dao to lice. Do tada sam mislio da je Slušalac uvijek jedan. Nisam znao da može da se zamijeni.“

Mikhail ga je gledao odozdo.

„Nisi ti Slušalac, Mikhaile“, reče Zavist. „Ti si samo čovjek kojeg je ta maska zapala.“

Mikhail poče teško da diše.

„Ja sam Slušalac“, reče. „Ja sam Pohlepa.“

Druga rečenica mu izađe bez odluke. Čuo ju je tek kada je već bila vani.

„Ne“, reče Zavist. „Ti je samo nosiš.“

Zavist spusti svoju keramiku na kamen i posegnu za Pohlepom. Remenja su bila već otpuštena. Prsti mu pronađoše rubove bijele keramike uz Mikhailove obraze i povukoše.

Maska se pomjeri. Samo malo. Dovoljno da hladan vazduh uđe između keramike i Mikhailove kože. Jedan rub odvoji se od obraza, Pohlepa se odjednom privi uz njega toliko snažno da ga zaboli vilica.

Ne.

Zavist povuče jače. Keramika se još malo odvoji.

Moj.

Mikhail jedva podiže ruke i uhvati ga za oba zgloba. Hvat je bio krvav i pogrešan, ali privuče njegove ruke prema sebi i zadrža ih uz rubove Maske, ne dopuštajući mu da povuče dalje.

Zavist pokuša istrgnuti ruke. Mikhail ih zadrža. Ponovo, ovog puta snažnije, Zavist zavrnu obje ruke prema van i povuče, ali Mikhailovi prsti ostadoše zaključani oko njih. Svaki trzaj slao mu je bol u ranu. Keramika mu se ponovo privi uz lice. Pohlepa se držala uz njega toliko snažno da je osjećao njenu toplotu sve do potiljka.

Zavist ga udari nogom u stomak. Jednom. Još jednom. Mikhailu je stisak slabio. Bol mu zamrači rubove vida, ali hvat nije popustio.

Tada se iz hodnika začuše koraci. Obojica se umiriše. Zvuk je dolazio negdje iza Zavisti, još dovoljno daleko da se čovjek ne vidi, ali dovoljno blizu da ih kamen jasno prenese.

Zavist okrenu glavu prema zvuku. Zatim prema Mikhailu. Ponovo prema hodniku. Lice mu je bilo otkriveno. Mikhail je prvi put vidio strah na njemu.

Koraci postadoše glasniji.

Zavist još jednom nogom udari Mikhaila. Mikhailovi prsti ovaj put nisu izdržali. Nije osjetio kada su se otvorili, samo da su Zavistovi zglobovi izašli iz njih.

Koraci su već bili iza najbližeg ugla. Zavist zgrabi svoju masku s poda i pritisnu je uz lice. Odstupi od Mikhaila, zatim se okrenu i brzo nestade niz hodnik iza njega.

Mikhail ostade na koljenima. Obje ruke sada su mu bile na kamenu, glava spuštena. Darinov mač ležao je pored njega. Posegnu prema dršci, ali prvi put ga promaši. Drugi put krvavi prsti pronađoše kožu, privuče ga bliže, pod tijelo, kao da mu i dalje nešto znači što je uz njega.

Snaga mu napokon popusti. Pade na bok. Hladan kamen dotače mu rame i potiljak. Maska je i dalje bila topla na njegovom licu.

Koraci stadoše.

Mikhail otvori oči koliko je mogao. Na kraju hodnika pojavi se bijela keramika, spuštenih očiju i usta povučenih kao da je izgubila nešto.

Tuga ga ugleda, zatim potrča.

„Slušaoče. Tražio sam vas.“

Mikhail pokaza prstom prema tami.

„Zavist me zna.“

Tuga pogleda u pravcu u kojem je pobjegao. Mikhail zatvori oči.

* * *

Svjetlost mu se vraćala u komadima, iako je isprva mislio da je već u Veilu. Prvo je osjetio pritisak oko rebara, nešto čvrsto stegnuto preko boka da drži tijelo na okupu. Zatim toplotu na licu. Maska je još bila tamo, zapečaćena uz kožu. Disao je plitko kroz njena pokvarena usta.

Pokuša otvoriti oči. Kroz šupljine ugleda mutni kamen iznad sebe, nizak svod i svjetlost baklje koja je podrhtavala po prostoriji. Tri Blijede Maske Tuge naginjale su se nad njim. Ruke su im radile kraj njegovog boka, brzo i pažljivo. Jedna je držala rasječenu odoru u stranu, druga provlačila iglu kroz meso, treća pritiskala tkaninu tamo gdje bi krv ponovo krenula. A iznad njih stajala je bijela keramika i sve posmatrala.

„Bliže“, reče. „Šav mora držati kada ustane.“

Ruka u crnoj rukavici spusti se pored igle i pokaza mjesto. Blijeda Maska namjesti prste i nastavi.

„Tako.“

Nešto hladno dodirnu ranu i bol mu prođe kroz bok. Zatvori oči.

„O ovome nikome ne govorite. Je li jasno?“

„Jasno, Bijela Tugo.“

Kada ih ponovo otvori, vidje samo dijelove prizora. Bijelu keramiku. Crne rukave. Krv na tkanini koju su sklanjali od njega. Igla se podigla, nestala, pa se ponovo pojavila. Zatim ruka bez rukavice. Gola, prsti duži nego što je očekivao, koža isprana od stalnog pranja. Bijela Maska je preuzela iglu. Mikhail ponovo potonu.

Još si ovdje.

Dobro. Živ si.

Toplota Maske stegnu se uz obraze.

Većina ne bi izdržala. Tebe nešto čuva.

Mikhail je negdje daleko još osjećao ruke na svom tijelu, ali više nije mogao razaznati šta rade. Drago mu je bilo što mu maska skriva lice.

Vrata se otvoriše, Mikhail je čuo sam zvuk.

„Gotovo je.“

„Hoće li se probuditi?“

„Trebalo bi.“

„Dobro je“, reče oštriji glas. „Vas dvojica. Ostaćete ovdje i čuvati vašeg slušaoca. Jasno?“

„Jasno, Bijeli Bijese.“

Mikhail dalje ništa nije čuo. Nije ni znao koliko je dugo ležao.

Krvario si za mene.

To nešto znači.

Moj.

„Ne!“

Oči mu se naglo otvoriše. Više nikoga nije bilo iznad njega. Ležao je u maloj kamenoj prostoriji osvijetljenoj samo jednom bakljom, a vazduh je mirisao na ulje i ljekovito bilje. Pred zatvorenim vratima stajale su dvije Blijede Maske Bijesa. Na klinu pored njih, stajala je nova i čista crna odora sa crvenim linijama uz rubove.

Ustani.

Ne smiju vidjeti Slušaoca ovakvog.

Mikhail duboko udahnu, pridiže se i spusti noge preko ruba kreveta. Jedna Blijeda Maska odmah napravi korak.

„Slušaoče, ne biste trebali još ustajati.“

Bijes koji pokušava biti blag zvučao je pogrešno, kao oštrica koja pokušava ne rezati.

Mikhail pogleda niz sebe. Odora je još bila na njemu ali pocijepana. Tamo gdje je bila rana koža se vidjela. Pogleda prema rani. Bila zašivena i čvrsto zavijena, krv obrisana koliko se mogla obrisati. Prstima pređe preko zavoja. Ispod tkanine šavovi su bili sitni i jednako razmaknuti, uredniji nego što je očekivao od nekoga ko šije po mraku.

Pokuša ustati. Bol ga uhvati duboko u lijevom boku i na kratko noge kao da ga nisu slušale. Oba Bijesa krenuše prema njemu, ali Mikhail podiže ruku prije nego što su mu prišli. Oni se zaustaviše. Sačeka da mu se prostorija prestane micati, priđe zidu i uze odoru. Skide svoju, krvavu i rascijepanu i obuče novu. Pristajala je savršeno. Nijedan Bijes nije okrenuo glavu prema njemu. Mikhail se okrenu, prođe pored njih i izađe u hodnik.

Bijela Tuga stajala je lijevo od ulaza, leđima uza zid i ruku sklopljenih pred sobom. Nasuprot vrata, leđima okrenut stajao je Bijeli Bijes. Kada začu vrata, naglo se okrenu. Svjetlost baklje uhvati vječno režanje njegove keramike. Izgledao je kao da je sve vrijeme čekao samo zato što mu je neko naredio da čeka.

„Slušaoče.“ Priđe pola koraka, pa se zaustavi. „Trebali biste ležati.“

Mikhail se ramenom osloni na okvir vrata.

„Šta se dogodilo?“

Bijes kratko pogleda prema Tuzi. „Tuga vas je pronašao. Doveo vas je ovamo i pozvao svoje maske po mene. Zašio vas je prije nego što sam ja došao.“ Pogled mu se vrati na zavoj ispod Mikhailove odore. „Mnogo ste krvarili.“

Mikhail položi ruku preko boka. Zavoj je držao, ali ispod njega je sve pulsiralo.

„Zavist. Jeste li ga pronašli? On je pokušao da me ubije.“

Prsti Bijesa saviše se u šake.

„Samo recite i kazniću ga rado.“

„Kazniti? Kao što su tvoje Blijede Maske kaznile trojicu u donjim odajama kada sam naišao. Iako sam to zabranio?“

Bijeli Bijes se potpuno umiri.

„Slušaoče. Bijela Zavist nam je rekao da ste vi to odobrili. Pokazao je i pečat. Bio sam tamo i vidio.“

„Znači Zavist ima ključ od mojih odaja. A ti si povjerovao u sve?“

Bijes se naglo okrenu i napravi nekoliko koraka niz hodnik. Vrati se gotovo odmah, kao da ni sam nije mogao podnijeti udaljenost.

„Rekao je da ste vi naredili.“ Glas mu je postajao grublji. „A da su oni vidjeli naše maske. Širili su priče o njima. Nisam pitao drugi put.“

„Jer si htio da to bude istina. Htio si da ti dođe neko pod ruke.“

Bijes pognu glavu i ostavi je tako. „Jesam.“

To priznanje kao da mu nešto prelomi. Okrenu se prema zidu i udari šakom u kamen. Sitna prašina osu se oko njegove ruke. Stajao je tako duže, zglobova pritisnutih uz stijenu i ramena koja su se podizala pri svakom udahu.

„Iskoristio je mene“, reče. „Moje Blijede. Moju odaju. Uzeo je vaše ime i dao mi ga kao naredbu, a ja sam ga poslušao.“

Mikhail mu se približi.

„Ima još nešto.“

Bijes se okrenu.

„Četvorica tvojih ljudi su me napali u hodniku prije Zavisti“, reče Mikhail.

Bijesova glava se malo podiže.

„Šta?“

„Pratili su me kroz stare hodnike i napali.“

„Jeste im dirali zarobljenike?“

„Nisam.“

Nekoliko otkucaja Bijes nije proizveo ni zvuk. Onda poče teško disati kroz nos.

„Moje maske su podigle oružje na Slušaoca!?“

Glas odjeknu čitavim prolazom. Bijes napravi korak, zatim drugi, šake mu se otvoriše kao da nešto već drži.

„Moje maske!?“

„Tvoje.“

„Gdje su sada?“ Režao je Bijes.

„Mrtvi su.“

Bijes stade. Mikhail vidje kako mu se grudni koš podiže ispod crne odore.

„Dobro“, reče.

Jedna riječ. Bez ikakve emocije. Zatim poče da šeta tamo amo.

„Trebao sam biti tamo. Trebao sam ih ja ubiti.“

„Bijese.“

„Svakog.“ Podigao je obje ruke pred sebe, prsti mu se saviše kao da u njima već drži nečiju lobanju. „Jednog po jednog. Da znaju čije su ime nosili prije nego što su ga osramotili.“

„Dosta.“

Bijes prestade hodati i spusti ruke.

„Rekli ste da vam straža ne treba. Poslušao sam vas. Nisam smio da vam to dopustim.“

„Ja sam izabrao da mi ne trebaju.“

„Ovu dvojicu iza vrata sam doveo da hodaju uz vas.“

„Ne trebaju mi ni oni.“

Bijes ga je gledao.

„Trebao bih prekršiti tu naredbu.“

„Znaš šta se desi kada neko prekrši moju naredbu.“

Bijes priđe bliže. „Ne bih vas napao. Nikada. Da mi vi kažete da skinem masku i odem iz grada, otišao bih. Da kažete da stanem pred mač, stao bih.“ Režanje ispod riječi postajalo je sve jače. „Vi ste prvi. Onda sam ja.“

Mikhail ne stiže odgovoriti. Bijes napravi posljednji korak i zagrli ga. Mikhailovo tijelo reagova prije misli. Trgnu se, bok mu zapeče, jedna ruka gotovo poleti prema maču. Na trenutak ponovo je vidio Zavist ispod sebe i bodež koji izlazi iz crne odore.

Ali Bijes nije držao oružje. Držao je samo njega. Zagrljaj je bio prejak, nespretan i bolan, kao da Bijes ni nježnost nije znao učiniti bez sile. Držao ga je zagrljenog dugo, a onda tiše nego prije reče:

„Niko ne dira Slušaoca.“ Pusti ga i odstupi.

Mikhail je gledao čovjeka ispred sebe. U njemu nije bilo ničega mirnog. Ruke su mu se opet tresle uz bokove.

„Recite mi šta da radim.“

„Pronađi Zavist. I dovedi ga meni.“

Bijes odmah klimnu. „Pronaći ću ga. Dovešću vam ono što ostane.“

Živog.

„Živog.“

Bijeli Bijes stade.

„Slušaoče...“

„Ne želim njegovu glavu. Ne želim njegovo tijelo dovučeno kroz hodnike. Želim njega pred sobom, živog i sposobnog da govori. Jasno?“

Bijesovo režanje se pojača, zatim utiša koliko je mogao.

„Jasno.“

„Kada završim s njim. Daću ga tebi.“

To se Bijesu svidjelo. „Da, Slušaoče.“

Okrenu se i ode niz hodnik, brzo, crna odora nestade iza prvog skretanja. Mikhail tada shvati šta mu je upravo obećao.

Tuga je sve vrijeme ostala naslonjena uz zid. Mikhail napravi jedan korak i rana mu popusti. Dlanom se uhvati za kamen. Tuga mu odmah priđe, uhvati ga za ruku i drugu podvuče pod rame prije nego što je stigao odbiti pomoć. Mikhail se ovaj put nije raspravljao.

„Vodi me u moje odaje.“

Polako su krenuli kroz hodnike. Blijede Maske prolazile su svojim poslovima i sklanjale se pred njima. Kada bi neka podigla glavu prema Slušaocu, Mikhail bi se pokušao uspraviti i skinuti dio težine s Tuginog ramena. Poslije nekoliko takvih pokušaja osjeti vlagu ispod zavoja.

Slab si.

Do Odaje Slušaoca stigli su mnogo sporije nego što je Mikhail to htio. Tuga otvori vrata i povede ga unutra. Prostorija je bila ista kao i uvijek, sto desno sa stolicama, krevet uz lijevi zid, vrata balkona ispred njih. Povede ga da sjedne na krevet i odmaknu se.

„Poslaću Blijede Tuge da pregledaju ranu i promijene zavoj.“

Mikhail klimnu. Tuga krenu prema vratima.

„Tugo.“

Bijela Maska stade i okrenu se. Mikhail ju je gledao kroz zamućen vid. Nešto mu se miješalo u glavi, hodnici, krv i nešto toplo, ali ne na licu ili na rani.

„Ostani“, reče.

Mikhail nije znao zašto je te riječi rekao baš njoj.

Tuga je ćutala trenutak.

„Ne mogu“, reče napokon. Zatim izađe i zatvori vrata.

Mikhail ostade sam, jednom rukom pritisnutom na zavoj. Krv je još bila topla ispod prstiju. Pogled mu ode prema stolu. Papiri su stajali tamo gdje ih je ostavio. Pečat je bio na svom mjestu. To je bilo gore nego da ga nema. Podiže drugu ruku prema licu. Prsti pronađoše keramiku i zadržaše se na njoj. Toplota se raširi preko cijelog lica, polako, kao nešto što je već dobilo ono što je htjelo.

Mikhail nije htio da je skine.